in

CRNOGORSKI JANIČAR: Propast hrvatske strategije ovladavanja Crnom Gorom menja geostrateški položaj Srbije

Hrvatski uticaj na Crnu Goru sprovodio se najefikasnijih putem – direktno preko predsednika države, preko vlade i drugih državnih institucija. Zato je taj proces bio tako brz i uspešan, a to je opet uslovilo da hrvatski apetiti neprestano rastu.

Po starom običaju, Hrvatska je svoje planove uskladila sa interesima SAD i NATO-a tako što je sve prikazala kao borbu protiv „malignog ruskog uticaja“, koji se navodno sprovodi preko Srba i SPC u Crnoj Gori.

PREVLAKA I PIRANSKI ZALIV

Interes da se, fabrikovanjem problema, oslabi Srbija bio je toliko veliki da je Hrvatska marginalizovala svoje teritorijalne (Prevlaka) i političke sporove (da li je Crna Gora agresor a Milo Đukanović ratni zločinac).

To se najbolje vidi ako se uporedi sa krajnje tvrdim stavom Hrvatske u sporu sa Slovenijom oko Piranskog zaliva. Velike aspiracije nisu nestale, posebno prema Boki Kotorskoj, ali su ostavljene za završnu fazu nastupanja.

Zamisao je bila prosta – da se eliminiše svaki uticaj Srba i Srbije na Crnu Goru, da se Srbi i SPC definišu kao neprijatelji države, da se Srbi koji ne pristaju na promenu svog identiteta etnički počiste, i da u taj prazan prostor uskoči Hrvatska sa svojim dugoročnim planovima.

Sada je sve došlo u pitanje i krah hrvatske strategije prema Crnoj Gori se nazire. Toga je hrvatski politički vrh i te kako svestan, i otuda tolika nervoza u Zagrebu. Znaju da će pad Mila Đukanovića oslabiti geostrateški položaj Hrvatske, a još više ojačati geostrateški položaj Srbije koja nesumnjivo postaje lider u regionu.

USTAŠIZACIJA CRNE GORE

Neverovatno je sa kakvim oduševljenjem je crnogorski vrh prihvatio hrvatske preporuke i sa kakvim elanom je pristupio obračunu sa Srbima i svim što je srpsko, u uverenju da to učvršćuje crnogorsku državnost.

Mislili su da se u tome ne može preterati i zato je ustašizacija Crne Gore dostigla nivo koji se više nije mogao podnositi jer se izvorna ustaška ideologija kao kanalizacija izlila i zagadila crnogorske medije i trgove najvećih gradova.

Ustaške grafite, parole, simbole, pesme, pa i nastup prema Srbima kroz pretnje i zastrašivanje ekstremisti DPS-a prihvatili su kao svoje.

Tompsonove pesme emitovane su preko medija a „Čavoglava“ je postala neka vrsta nove himne koju su u transu pevale Milove pristalice. Bili su oduševljeni pretnjama i porukama koje najavljuju srpsko stradanje i progon, a posebno ih je oduševljavao refren „stići će vas naša ruka i u Srbiji“.

Toliko su preterali u usvajanju proustaških parola i pesama da su naljutili ekstremne Hrvate, koji su im poručivali: „Hej Crnogorci, imate li vi nešto svoje“?

HRVATSKI RECEPT ZASTRAŠIVANJA

To je ono što su svi mogli da vide i da prepoznaju, međutim, onaj prikriveni, perfidni nastup državnih institucija prema Srbima bio je još opasniji iako se nije mogao uočiti na prvi pogled. Tek stručne analize pokazale su nivo diskriminacije i pritisaka na Srbe, slično onome što se dešavalo i što se dešava u Hrvatskoj.

Dovoljno je navesti jedan konkretan primer zastrašivanja iz serije planskog antisrpskog delovanja koje su crnogorske institucije „prepisale“ od Hrvata pa da stvari postanu jasne. Na primer, nedavno je u crnogorskim medijima osvanuo spisak „srpskih špijuna“ koje je „razotkrila“ crnogorska Agencija za nacionalnu bezbednost.

Naravno da ni jedna bezbednosna služba na svetu to ne radi. Jedini izuzetak je hrvatska služba koja je svojevremeno realizovala operaciju „Janjičar“ u cilju otkrivanja „špijuna KOS-a“ u Hrvatskoj. Jasno je da je to bio montiran spisak koji nije imao baš nikakvu operativnu vrednost, ali, većina lica bili su Srbi, tako da je spisak poslužio za progon i zastrašivanje Srba.

Sa istim ciljem objavljen je i crnogorski spisak. Kopija hrvatske operacije je neverovatno precizna. Na hrvatskom spisku ima 1.789 lica, a na crnogorskom 235 – otprilike toliko puta manje (oko 7 puta) koliko Crna Gora ima manje stanovnika od Hrvatske. Hrvatski spisak „špijuna“ je izazvao veliki progon i stradanje Srba, od ubistava, premlaćivanja i izbacivanja iz stanova kompletnih porodica. To se očekivalo i od crnogorskog, ali je novonastala situacija poremetila njihove planove.

DUGOROČNA NATO STRATEGIJA

Hrvatska nije puno doprinela osamostaljenju Crne Gore i uspostavljanju nezavisne države. U pitanju je bila američka specijalna akcija koju je sprovela CIA, ali je Hrvatska kasnije tu činjenicu dobro iskoristila i napravila dugoročnu strategiju ovladavanja Crnom Gorom.

Moćne američke obaveštajne službe imale su bogat kompromitujući materijal, ucenile su Mila Đukanovića pripremljenim suđenjem za međunarodni kriminal u Italiji i stvorile dobru osnovu za njegovo hapšenje od strane Haškog suda za navodne ratne zločine na području Dubrovnika.

Plan američkih stratega bio je da oslabe Srbiju tako što će joj oduzeti izlaz na more i što će od nje napraviti „ostrvo“ u okruženju NATO članica. Za realizaciju ovog plana bili su spremni da Đukanoviću štošta progledaju kroz prste. On im se višestruko odužio, i zato je tako dugo opstao na čelu Crne Gore. Ne samo da je u potpunosti ispunjavao njihove zahteve, nego je redovno činio i više od toga.

Prva velika stvar bila je da preko njega NATO stvori odlične obaveštajne pozicije u Vojsci Srbije i Crne Gore koje će, sabotiranjem blagovremenog i adekvatnog angažovanja vojske, omogućiti raspirivanje oružane pobune na KiM.

Interesantno je da su upravo neki od tih generala savetovali i nagovorili Mila Đukanovića da se potpuno distancira od Srbije i da uspostavi vezu sa proustaškom Hrvatskom. Nije bio problem da ih sa Zagrebom povežu američke diplomate, ali su generali doprineli tome da se te veze učvrste i stekne međusobno poverenje.

Oni su uspostavljali kontakt sa hrvatskim generalima koji su pred građanski rat u Hrvatskoj dezertirali iz JNA, sa kojima su se dobro poznavali i sa kojima su obnovili prijateljske veze. Naravno, uključili su se i hrvatski državnici iz komunističkog miljea kao što je Stjepan Mesić, sa kojima je Đukanović vrlo brzo našao zajednički jezik.

Hrvatska je videla svoju šansu i veoma dobro je iskoristila – Crna Gora je postala jedina država u koju je Hrvatska uspela da izveze svoj proustaški „elaborat“ etničkog čišćenja Srba bez ikakve međunarodne odgovornosti. Tako je Hrvatska direktnim uticajem na crnogorski vrh otvorila još jedan, južni front hibridnih napada, koji će dugo pritiskati i slabiti Srbiju.

NASTAVAK KONTROLE

Nakon što je proslavljena velika izborna pobeda opozicije, počele su ozbiljne analize šta će nova Vlada Crne Gore suštinski promeniti u narednom periodu.

Prvo su usledila zaklinjanja da niko neće izdati zajedničku ideju pobedničke koalicije, po čemu se videlo da su ogromni i svestrani pritisci na pojedine ličnosti neverovatno jaki. Nisu u pitanju samo zastrašivanja preko društvenih mreža i jezive pretnje naelektrisane rulje ispred zgrada i stanova vođa koalicije, nego nešto što je još teže ignorisati, pritisci moćnika iz inostranstva.

Ovi perfidni „diplomatski“ pritisci jasno se vide kod formiranja vlade i definisanja buduće politike Crne Gore.

Ono što brine Srbe i Srbiju jeste najava da se suštinski ništa neće promeniti – Crna Gora ne dovodi u pitanje članstvo u NATO i svoj evropski put. Otpriznanja lažne države Kosovo neće biti, niti revanšizma prema ličnostima iz DPS-a. Čega će onda biti, i da li je to ono što bi trebalo zadovoljiti interese Srba u Crnoj Gori?

Ako se ima u vidu činjenica da pobednička koalicija nema i nije nikada imala jedinstvene političke stavove, nego čak dijametralno suprotne po mnogim pitanjima, onda je i ovo što se postiglo u vezi sa pitanjem interesa Srba mnogo.

Ukloniće se kriminalni članovi Zakona o slobodi veroispovesti, čime će biti zaustavljen pokušaj uništenja SPC u Crnoj Gori. Velika stvar su realne šanse da se Srbima u Crnoj Gori postepeno vrate sva prava koja im po zakonu pripadaju, kao što je pravična zastupljenost u vlasti i državnim institucijama. Zaustaviće se ustašizacija Crne Gore.

Postoji odlučnost da se stane na kraj kriminalu i korupciji od strane Đukanovićevog političkog establišmenta, što je takođe direktno ugrožavalo opstanak Srba u Crnoj Gori. Najavljuje se normalizacija odnosa sa Srbijom kao prijateljskom i bratskom državom. Što bi rekli, malo li je? U čemu je onda problem i u čemu Srbi vide novu prikrivenu opasnost?

KADROVSKA POLITIKA

Već sada se vidi da će drski i nekorektni zapadni uticaji na formiranje nove Vlade Crne Gore biti nepovoljni za Srbe i Srbiju. NJima je važno da nakon odlaska Mila Đukanovića Crna Gora ostane prozapadna NATO država, koja je potpuno prekinula sve veze sa Rusijom. Nisu oduševljeni ni obnavljanjem veza sa Srbijom i svakako će preko nametnutih ministara pokušati da to ometaju.

Pobednička koalicija, heterogena kakva jeste, drugačiju odluku nije mogla doneti, sem da se ništa suštinski ne menja u strateškom kursu Crne Gore. Objavljeni spisak ministara upravo to sugeriše. Neka imena sa tog spiska sa razlogom brinu Srbe jer najavljuju, ne samo nastavak evroatlantskog puta Crne Gore, nego i opstanak dela hrvatskog uticaja.

Ovih dana se najviše polemiše o Ministarstvu spoljnih poslova Crne Gore koje će navodno voditi Milka Tadić Mijović, jer se radi o sestri bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, pa vlada bojazan da se u svom političkom nastupu ne ugleda na svoga brata.

Međutim, ima daleko boljih primera lošeg kadrovanja pobedničke koalicije u kome se ogledaju jaki strani uticaji, pa i uticaj Hrvatske. Na primer, za ministra odbrane predviđen je Blagoje Grahovac, general avijacije u penziji. On je na listi od 138 inicijalnih potpisnika Platforme „Crno na bijelo“ Dritana Abazovića pod brojem 26.

Odakle on na ovoj antimilovskoj listi, kada je svojevremeno bio Milova „krtica“ u Generalštabu? Zbog zasluga, nakon penzionisanja, Milo ga je postavio za svog savetnika. On je prvi predložio Đukanoviću da se distancira od Srbije i poveže sa Hrvatskom i ovaj je to prihvatio kao trajnu strategiju. Od tada počinju problemi za Srbe u Crnoj Gori i distanciranje od Srbije.

Tek kada ga je crnogorsko rukovodstvo odbacilo, Grahovac je „primetio“ da je ono ogrezlo u kriminal i počeo javno da ga kritikuje. Verovatno je po tim zakasnelim kritikama zapažen i po tom osnovu se ubacio na listu „Crno na bijelo“.

Grahovac oduvek naziva fašistima sve koji brane nacionalne interese Srba i Srbije, ali pustimo istoriju. U februaru ove godine on za „Monitor“ kaže: „Zakon o vjerskim zajednicama je samo povod za fašizam koji odavno buja u Crnoj Gori.“ Situaciju u Crnoj Gori opisuje kao sudar dva fašizma (dva kancera): „Srpskog klerofašizma u čijoj genezi je nacionalizam i šovinizam, i onog crnogorskog čija geneza je u kriminalu i korupciji.“

NJegov aktuelni stav je „da se Srbija nalazi u procesu fašizacije i društva i države“ i da treba odmah da prizna Kosovo. Naravno da će on kao ministar odbrane zastupati interese NATO alijanse i da će nastaviti blisku vojnu saradnju sa Hrvatskom kojoj je oduvek veoma naklonjen. On i njegovi istomišljenici u pobedničkoj koaliciji mogu ugroziti interese Srba i Srbije i otuda zabrinutost u delu srpske javnosti.

PRVA ETAPA

Sve to nam govori da je pobeda nad Milom Đukanovićem samo prva etapa u odbrani srpskih prava i tradicionalnih bratskih veza Srbije i Crne Gore. Ono što je sada bitno jeste trend, koji zasigurno stvara povoljnije okolnosti za ostvarenje srpskih interesa, tako da se vremenom može očekivati i više od onoga što je trenuti domet.

Već samo korekcija biračkih spiskova i brisanje lažnih birača iz Albanije, sa Kosmeta, BiH iz Hrvatske i ko zna odakle, znatno će popraviti politički odnos snaga. Mnogi su nezadovoljni razvojem događaja u Crnoj Gori jer su očekivali mnogo više, međutim, oni koji su pratili predizborne prevare, kombinatoriku i koalicije nisu nezadovoljni i smatraju da je postignut maksimum u datim okolnostima.

Ljuban Karan (Pečat)