in

ISPOVEST: Arkanov telohranitelj, Legijin prijatelj, Bojovićev čovek za najvažnije poslove – VIDEO

Bio je godinama telohranitelj Željka Ražnatovića Arkana. Sa Miloradom Ulemekom Legijom i Srpskom dobrovoljačkom gardom (SDG), čiji je bio pukovnik, prošao je ratišta širom Hrvatske i BiH.

Čudom je izbegao smrt u “Interkontinentalu” zajedno s Arkanom. Radio je sve najvažnije poslove za Luku Bojovića i nosio kovčeg na sahrani Lukinog rođenog brata Nikole. Izrešetan je 2014. godine u kafiću “Mariki” u Zvečanskoj ulici.

Rade Rakonjac bio je jedan od poslednjih preživelih tvrdih momaka iz devedesetih godina. Nekoliko meseci pred smrt dao je poslednju ispovest novinaru Milomiru Mariću, iz koje su u proteklih sedam godina iznošeni samo fragmenti (osim za one koji su te 2013. odgledali emisiju kada je emitovana).

Srpski telegraf objavljuje najzanimljivije delove razgovora Marića sa Rakonjcem u kom je ovaj govorio o kriminalcima, ratovanju, likvidacijama u Beogradu, Arkanu i njegovoj porodici…

Rakonjac je priču počeo malo poznatim događajima iz 1993. godine kada su u Benkovcu Milan Martić i bivši generali JNA pokušali Arkanovu likvidaciju. Komandant SDG čudom je preživeo.

Spasao sam supruge Legiji i Raji Božoviću

Kad je počela “Oluja”, Arkanove snage bile su u Velikoj Kladuši.

– Već je to počelo da pada tamo, Knin, redom. Legija je pozvao mene i Raju Božovića jer su njima došle supruge u posetu dva-tri dana pred “Oluju” pošto oni nisu mogli, bili su komandanti, da odvoje dane i dođu u Beograd. Normalno, žene su došle tamo da ih posete, nažalost, u loše vreme. Oni su mene pozvali i rekli: “Rade, evo ti žene, vozi”.

Najteži zadatak sam dobio, realno. Maja, Legijina žena, i supruga Raje Božovića, već na izlasku iz Kladuše prema Vojniću opkolili su me neki koji su napustili Slunj. Marame, različite uniforme, ja nisam vozač neki, u džipu, dve žene iza mene, one su u civilu, a lepe su obe, video sam da nešto nije u redu, a pada i Knin, Benkovac, Petrinja, sve opšte rasulo, na sreću, jedan od njih me prepoznao, pozdravio me i popričali smo. Onda mi je on rekao da su napustili Slunj, da nema ništa u Slunju, gotovo sve. Za to vreme mi na radiju slušamo o velikom otporu naših snaga. Otišao sam brzo na Petrovu goru da natočim gorivo da ne ostanemo bez goriva. Sa njima sam se izvlačio 48 sati.

Stigli smo 1993. u Obrovac, koji je bio napušten, pa u Benkovac, koji je bio pred rasulom. Nije bilo linije u okolini Benkovca, Obrovac je bio napušten, samo dva policajca i jedna devojka, koja je samoinicijativno obukla policijsku uniformu. E onda komandant okupi predsednika opštine, komandanta te njihove vojne neke jedinice, načelnika policije i održi govor – kaže Rakonjac.

Garda u rasulu, Legija imao nesreću…

O tome ko ih je zvao da odu i pomognu Fikretu Avdiću Rakonjac kaže:

– Garda je tada već rasturena, komandant je imao tešku situaciju, tj. za njega najlepšu, jer se zaljubio u Cecu, ja sam bio jedini sa njim stalno, Legija je imao udes, pa se oporavljao, garda ne postoji, ljudi su se vratili kućama, svom poslu, a ja sam svoju porodicu prebacio u Beograd. Nas pet-šest smo se okupili. Pokojni Šuca, Kajman, ide se u Bosnu, neki naši oficiri hoće da prodaju tamo nešto, linija će da pukne kod Doboja. Skupimo se na brzinu, nas stotinak. Legija je odabrao nas 40, otišli smo dva dana na Taru, on je došao drugi-treći dan gore kod mene na Petrovu goru i kaže: “Prevareni smo”. U stvari, Peti korpus je proterao Avdićeve snage i sad mi treba da zauzmemo Kladušu, Cazin, Vrnograd, nekoliko mesta gde se stvarno skraćuje put za Knin.

Potom priča kako su pokušali da ubiju Arkana.

Na dan atentata trebalo je i ja da idem u “Interkontinental”

Rakonjac je čudom izbegao da ga ubiju zajedno sa Arkanom u “Interkontinentalu”.

– Ja sam se tog 9. januara venčao sa suprugom Marijom. Sedam dana pred smrt, Arkan je bio na svadbi sa Cecom. Supruga i ja smo se dogovorili da idemo u “Interkontinental” te subote kad je ubijen Željko. Da idemo na kolače, ja, Marija, moja prijateljica advokatica i njen suprug. Sada, tu nešto malo je kasnilo, ne znam zbog čega, da li je bio sneg, hladno. Kako smo mi krenuli prema “Interkontinentalu”, pošto sam ja u blizini Partizanovog stadiona, preko Gazele, video sam Arkanov auto i onda sam rekao ovom: “Ne ulazi jer će sigurno biti i Manda tamo”. Tako se dogodilo da odem u neki restoran i bude Manda tamo i onda sve bude plaćeno i onda sam se mnogo glupo osećao da ljudi ne pomisle da ja dođem tamo da bi mi bilo plaćeno, kolač ili ručak sa ženom, koja mi je trudna. I onda sam rekao: “Ajmo u ‘Hajat’, nemoj tamo”. Došli smo u “Hajat” i dobili smo meni da poručimo kolače i kafu, kad me je neko pozvao i rekao: “Pucali su na Komandanta”. Ja sam bio sto metara od njega, stigao sam skoro prvi u Urgentni centar.

– Mi smo bili na Kopaoniku, komandant, Natalija, deca i ja sa njima. Počela je tamo u Krajini frka, javljaju da je pukla linija kod Benkovca. Ja sam bio u sobi preko puta apartmana, Komandant (to je bio nadimak koji su njegovi borci dali Ražnatoviću, prim. aut.) rekao mi je: “Rašo, spremaj se, idemo”. Došli smo u štab, presvukli se, u Erdutu je bilo nekih naših 200 ljudi otprilike. Njih smo poveli. Otišli smo, tamo nas je sačekao Zečević, sačekao nas je Španović, ministar odbrane RSK, i bilo je sve u redu, Zečević nas je smestio u hotel “Benkovac”. Sutradan smo imali prvu akciju. Išli smo Komandant, pokojni Vule, do njega ja, iza Arkana Legija. Osvojili smo desetak sela, vratili liniju – opisuje Rakonjac i nastavlja:

Legija je hteo protiv svih, države, šefova, naroda…

Rade Rakonjac nije krio koliko je poštovao Milorada Ulemeka Legiju.

– Sa Legijom sam bio veliki prijatelj, ali posle rata smo se viđali, međutim, nismo se mnogo družili. Znao je da posle neke svoje avanture i pijanke dođe kod mene na kafu, malo bismo se ispričali i to je to. Legija je, prema mom mišljenju, bio razočaran u sve to, toliko da nije mogao više da kontroliše sebe, da je hteo na neki način svima da se suprotstavi. I državi i šefovima i narodu i čitavom svetu. To je bio period pred njegovo hapšenje, pred “Sablju”.

Sumnjao je da Rade Marković hoće da ga ubije

Željko Ražnatović Arkan strepeo je da mu Rade Marković radi o glavi.

– Bio je kraj 1998, meni je slava Sveti Nikola, kao i Arkanu. Mi smo slavili slavu, bio mi je pokojni otac živ, pa smo slavili slavu dole kod mene u Brodarevu. Zove me Željko: “Rašo, gde si”. Ja kažem gde sam, on kaže: “Srećna slava” i zove me da dođem u Beograd. Sutradan sam došao u njegovu kuću, predveče je bilo, bili su tu Vojin i Nikola i Ceca, bila je Lidija. Rekao mi je tada da je Rade Marković postavljen za šefa Državne bezbednosti. Pitao me je šta radim i da li mogu da budem jedan period sa njim, da budem uz njega – priča Rakonjac.

– Kuća tog nekog njihovog isturenog štaba, komande vojnika RSK, bila je nedovršena trospratnica. Kada smo pošli, Arkan je rekao: “Idi ti, Legija, povedi ove, ti, Rašo, povedi ove”, ostao je samo pokojni Vule sa njim. Ušli su u tu kuću. Tog momenta, kako je on ušao u kuću, VBR (višecevni bacač raketa, prim. aut.) je gađao, dve cele ploče kuće skinuo, ostalo je samo prizemlje, gde su bili Željko i Vule. Ne znam kako su preživeli, bili su skroz beli od prašine, kao da je neko na njih bacio džak brašna. Ni u jednoj kasnijoj akciji, a mi smo ostali mesecima tamo, hrvatska granata nikad nije pala ni blizu. Tadašnje novine su pisale da je Martić naredio granatiranje kuće i da ubiju Arkana. I neki generali JNA. Mislim da je tako, tačno je.

Bojović i ja smo čuvali Arkanu decu

O tome kako je upoznao Luku Bojovića, Rakonjac priča:

– Bojović je pre mene bio u gardi, ali to nije bilo nikakvo upoznavanje. Zbližili smo se tek 1992, kad je Arkan odredio nas nekoliko, mene, njega, Rakca, Tajsona da mu čuvamo decu po smenama. Luka i ja smo bili sa blizancima jer su nas ta deca mnogo volela, Natalija nas je mnogo volela. Jedno tri-četiri meseca smo sve vreme bili zajedno sa decom i krenulo je naše prijateljstvo, bratstvo koje je iz dana u dan raslo. Luka je za mene bio najhrabriji gardista i najveći Srbin od svih nas u SDG. Malo kompleksniji i oprezniji od njega bio je Siniša Petrić Zenica i on je bio nešto neverovatno.

Kako je rekao Rakonjac, Martić ih je tada napao da su lopovi.

Luku Bojovića reketirala država

Rakonjac tvrdi i da je Luku Bojovića reketirala država.

– Posle rata Luka je otvorio pekaru. Imao je on sve spremno, uzeo je kredit za te neke mašine i to je trebalo da se otvori pre Kosova, međutim, Luka je odmah otišao na Kosovo. Ipak, odmah posle bombardovanja pekara je otvorena. Finansijski policajci reketirali su ga zato što su mu kroasani teži, treba da budu 100 grama, njegovi su bili 103, 105 grama. I naplaćivali su mu silne kazne – priča Rakonjac i dodaje:

A to što pričaju da je Luka naručio sva ubistva u Srbiji i Evropi, da je šef evropske mafije teško mi pada. Nažalost, u ovoj zemlji uvek mora da postoji dežurni krivac, Komandant je to bio, onda je to prebačeno na Legiju, pa posle hapšenja Legije na Luku.

Sa Filipom Koraćem nosio sanduk Nikole Bojovića

Rade Rakonjac, Dragoslav Miloradović i Filip Korać zajedno su nosili kovčeg Nikole Bojovića, hladnokrvno ubijenog 2013. godine u centru Beograda. Toj sahrani je prisustvovalo nekoliko stotina ljudi, a najtužniji trenutak bio je onaj u kom je Nikolin otac Vuk rekao kako će Džej Ramadanovski otpevati deo svoje pesme “Nedelja”, pošto je tako želeo Nikola.

– Nikola je izjavio, možda i u šali, da bi voleo da mu na grobu Džej otpeva pesmu koja se zove “Nedelja” – rekao je Vuk Bojović.

– Ljudi, ovo je mnogo teško, ali ja to moram da uradim – rekao je Džej, koji je zatim jedva, u suzama, otpevao baladu.

Čitulja: “Dobri moj Rašo, junaci večno žive. Tvoj Luka”

Protiv Rakonjca je dva puta podnošena optužnica zbog iznude i neovlašćenog držanja oružja. Hapšen je u akciji “Sablja”. Likvidiran je 2014, sa pet hitaca iz automatske puške, u kafiću “Mariki” u Beogradu. U pucnjavi su ranjeni Stojan Novaković Cope i Goran Ristanović, takođe Arkanovi prijatelji. Ovo ubistvo je do danas nerešeno, a pripisuje se obračunu Bojovića sa braćom Šaranović.

Čitulju Rakonjcu dali su Luka Bojović, Arkanove sestre i deca iz braka sa Natalijom Martinović.

“Dobri moj Rašo, voljeni brate i druže, zauvek ću te nositi u srcu. Junaci večno žive! Tvoj Luka”, navodi se u Bojovićevoj čitulji.

Ulemek nije smeo Željka da zove kume

Uprkos prijateljstvu i kumstvu, Legija je imao strahopoštovanje prema Arkanu, kaže Rakonjac.

– Isto kao i ja, uvek ga je zvao: “Komandante, Komandante”. I kada mu je Željko bio kum na venčanju sa Majom, nikada nije bilo kume nego Komandante. Znala se hijerarhija. Po činu, svi su persirali Komandantu.

VIDEO:

Srpski telegraf (Republika.rs)

Izvor: Sofija Aćimović