in

Kanadska spisateljica 40 godina traga za roditeljima, sada je otkrila svoje poreklo na BALKANU! (FOTO)

Sada već poznata autorka, Kanađanka Nadin Stoun, koja je u višegodišnjoj potrazi za biološkim roditeljima, svoj život je pretočila u roman koji je postao bestseler u Kanadi. Potraga ju je odvela do niza nepravilnosti vezanih za usvojenje, što joj je samo otežalo put do svog porekla, koje u stvari, leži u Hrvatskoj.

Priča je išla otprilike ovako: bila je to neuobičajeno topla noć marta 1952. godine kada su se Vinko i jedva punoletna, jedra devojka zagrlili zadnji put. Mladi hrvatski pilot zagledao se u devojku, a ni on njoj nije bio mrzak. Reč po reč i mladi su se zaljubili. Ljubav je bila intenzivna, strastvena i kratka. Devet meseci kasnije, 18. decembra, rodilo se dete. Devojčica Nadin. Moglo je biti baš tako, ali i drugačije. U svakom slučaju bilo je – slično, piše “Jutarnji.hr”.

Kad se pre više od četiri decenije, u dvadesetoj godini, sitna plavuša uputila u potragu za roditeljima, nije znala šta se, kada i kako odigralo. Znala je samo da je kao plod, tada “grešne” ljubavi bila ostavljena u lokalnoj kanadskoj crkvi. Tek 40 godina kasnije, Nadin Stoun pronalazi oca. To je Vinko Tatarević, Hrvat iz Mostara. Nadin je poreklom Hrvatica, saznala je. Pronašla je i majku, takođe Hrvaticu, ali njen identitet ne želi da otkriva.

– Ona nije javno rekla da ja postojim. Poštujem njenu želju da to zasad za javnost ostane tajna – kaže Nadin.

Svoju potragu je sažela u bestseler “Nijedan kamen nepreokrenut”. Knjiga je u Ontariju bestseler, a majka se u hit knjizi ne spominje. Nadin je često gošća u medijima. Govori o svojoj potrazi i otkrivenom hrvatskom poreklu.

Kanađanka koja je četiri decenije tragala za identitetom nikad nije pomislila da će njena potraga završiti u Hrvatskoj. Jedva je i znala gde je to. Iz njene perspektive Hrvatska je bila minijaturna tačkica na globusu. Ona mala, koja u velikom globalu ostaje neprimećena. Četrdeset godina kasnije ta tačkica će za Nadin postati centar svemira.

– U Hrvatskoj i u Mostaru su svi tatini rođaci – priča.

Nadin Stoun danas je savetnica za pravni menadžment i uspešna autorka. Njena knjiga o potrazi za roditeljima, originalnog naslova “Nou Stoun Antrnd”, koja se završava u Hrvatskoj, donela joj je reputaciju “uverljive autorke”.

Put Nadin Stoun od Kanade do Hrvatske spominje se kao odličan predlog za Netfliksovu ili Amazonovu mini-seriju. Ona smatra – kako bude, biće.

– Meni je drago da je knjiga pobudila velik interes. A kome ne bi imponovala ideja o TV seriji? – kratka je. I jasna.

Ilegalno usvojena iz sirotišta

Upravo je oštrina, s kojom putuje kroz stranice u potrazi za ocem, glavni adut tvrdnje fanova da se radi o modernoj književnici sa svim dobrim odlikama starih autora.

Kako je Nadin završila u Hrvatskoj?

Pre toga treba reći šta se dogodilo nakon kratkotrajne strasti njenih roditelja.

– Od 1945. do 1973. godine mlade, a neudate kanadske majke, njih čak 350.000, bile su prisiljene da daju svoje bebe na usvajanje. Mnoge bebe su usvojene ilegalno, pa o tome nema nikakvih papira. Bilo je dovoljno dati poklon crkvi i dobiti dete. Na Badnjak 1952. godine postala sam jedna od tih beba. Od trenutka kad sam saznala da sam usvojena počela je moja potraga za majkom. Bila je 1973. godina, a meni je bilo dvadeset – seća se Nadin za “Jutarnji.hr”.

Potraga je počela obećavajuće.

– Pre 12 godina, 2008., provincija Ontario promenila je zakon i omogućila usvojenim osobama pristup upisu u matične knjige rođenih. U dokumentu je obično pisalo ime prave majke, kućna adresa, godište, vera, nacionalnost i profesija – objašnjava.

Naoružana ovim podacima, imala je, činilo se, sve za uspešnu potragu. Imena očeva u knjigama najčešće nisu upisivana. To nije bio uslov.

– Nakon potrage koja je trebala da bude tek formalnost, pa potom i razgovora s pokrajinskim vlastima, bolnicom u kojoj sam rođena i Društvom za pomoć deci, saznajem da nikad nisam formalno usvojena – nakon kratke euforije bila je razočarana Nadin.

Bojala se da je njenoj potrazi tu kraj. U matičnim knjigama nije imala šta da traži. Uostalom, nije imala ni pristup jer službeno nije bila usvojeno dete. Ipak, saznanje da ju je časna sestra koja je bila glavna jednostavno predala porodici, potreslo ju je samo nakratko.

Usredsredila se na DNK.

– To je postao jedini moj izvor nade. Sa 23 godine sam se testirala, ali pojma nisam imala kako i gde dalje. No, saznala sam da je moje poreklo istočnoevropsko, s jednim hrvatskim roditeljem. DNK analitičarka Olivija videla je moj post na internet stranici koja okuplja ljude koji su usvojeni u Kanadi i neočekivano ponudila pomoć. Konačno sam mogla dalje – priseća se.

Olivija je prosledila podatke na komparaciju, na mesto na internetu dizajnirano za pomoć usvojenim osobama.


Nadin je slala poruke svima koji su bili u bazi. Našlo se tu rođaka i “rođaka”. Misija im je bila – “pronaći bebi majku”. U jednom trenutku njih 150 s kojima je delila DNK uključilo se u potragu i dogodio se preokret.

Uz pomoć DNK, u junu 2017. je pronađena porodica Nadininog oca.

Druga porodica

– Nisam nikad niti pomislila da bih mogla da pronađem oca. Mislila sam da će i majku biti teško pronaći. Da su šanse za to mršave, Ali ovo… Ravno čudu – rekla je Nadin.

Nakon 40 godina potraga je uspela.

Njen otac je Vinko Tatarević. U Drugom svetskom ratu bio je ratni vojni pilot. Pronašla ga jeste, ali ga neće upoznati. Vinko Tatarević preminuo je 2000. godine, u 75. godini.

Avion Vinka Tatarevića je, kako je saznala Nadin, u ratu bio srušen iznad Slavonskog Broda. Njega su, zarobili partizani, pobegao je iz zatvora i završio u austrijskom logoru za raseljene osobe.

Tražio je i dobio imigrantsku vizu za Kanadu. Imao je tamo ujaka, Luku Krešića sa suprugom Paulinom, koji su mu bili sponzori za ulazak u zemlju. U novu domovinu je stigao u maju 1951. godine. Supruga Mila nije želela da ga prati, pa su se razveli. Ratni pilot je radio kao šumar, posle kao električar.

– Ja sam rođena u decembru 1952. godine, a Vinko je 1953. godine verio ženu koja nije bila moja majka i venčao se s njom 1958. godine. Dve godine kasnije dobili su ćerku – govori Nadin.

Vinko i porodica preselili su se u Ameriku, prvo u Kaliforniju pa na Floridu, gde je 9. novembra 2000. godine umro u 75. godini.

– Ne znam da li je uopšte ikad saznao da sam se rodila. Supruzi o meni nije govorio – dodaje.

Kad je saznala ko joj je otac, Nadin se sa suprugom uputila u daleku kanadsku provinciju. Kopali su po telefonskim imenicima i, kako kaže simpatična, prodorna i ženstvena Nadin, “igrali se detektiva”. Ali, njihova “igra” imala je veliki ulog – pronaći bilo koga od Nadininih i Vinkovih rođaka. Kako bi možda od njih saznali ime njene majke.

Taktika je bila potražiti starije Hrvate pa ih pitati da li se sećaju neke Vinkove devojke s početka pedesetih. Tragajući, pronašli su kuću u kojoj je Vinko živeo i firmu u kojoj je radio. Posećivali su hrvatske zajednice.

– Tada smo upoznali Leonarda. Starijeg Hrvata koji je dobro poznavao Vinka. Radili su zajedno i družili se. Čula sam da mi je otac bio zgodan šarmer i da su sve žene u severnom zalivu bile zaljubljene u Vinka. Ipak, Leonard nije poznavao nijednu njegovu devojku – ostala je razočarana, ali srećna jer je saznala puno o ocu.

Tajna s kojom mora da umre

Potraga za majkom je nastavljena. Bila je uporna. Osim potrage za roditeljima, Nadin se posvetila i pravima usvojene dece. Omogućiti im jednaka prava na uvid u njihove evidencije. Vodeći kanadski advokat za građanska prava pristao je da pomogne. Nadin je u julu 2018. godine UN-ovoj Komisiji za prava deteta podnela peticiju, ukazujući na brojne članke Konvencije o pravima deteta koje je provincija Ontario prekršila u postupanju s ilegalno usvojenom decom.

A tada se javio Leonardo. Pronašao je Nadininu majku. Emocije su se uzburkale. Sreća, uzbuđenje, prestravljenost, panika. Hoće li majka želeti da je vidi? Kakva je žena? Nadin je žudela za odgovorima.

Kad je avion sleteo na aerodrom u majčinom gradu, Nadin se činilo da će eksplodirati od emocija.

– Našli smo se pred neprozirnim staklenim vratima. Kad smo stigli do njih, vrata su se otvorila i ugledali smo vrlo lepu damu, lepo obučenu u odelo od tvida, s malom torbom u krilu, koja je sedela na klupi. Vrlo zgodan mladić sedeo je pored nje. Dok smo se približavali, ustali su. Mladić se odmaknuo. Osmeh moje majke bio je slab i neodlučan dok me je gledala kako prilazim. Prišla sam joj, primila u naručje, u topli zagrljaj i izgovorila reči koje sam 64 godine želela da izgovorim: “Zdravo, mama” – govori Nadin kroz suze.

Njena majka je od oca Hrvata i majke Slovenke. U Kanadu je emigrirala s bratom tek posle Drugog svetskog rata. Bilo joj je 18. S prijateljicom je otišla u mali grad pokrajine Ontario. Čule su da tu ima dobrih poslova. Majka joj je s mirom ispričala o romansi u kojoj je začeta Nadin.

– Prijateljica i ona su otišle na večeru u dom starije hrvatske dame. Za simboličan novac, tek dovoljan za namirnice i vino, ugošćavala je mlade hrvatske pridošlice kako bi se međusobno upoznali. Bio je tu i taj, kako ga je majka opisala, pristojan, obziran, privlačan i lepo obučeni Vinko. Počeli su da pričaju. Kad je otkrila da je trudna, časne sestre su je podstakle da ode iz grada u samostan, gde je nakon četiri meseca i rodila. One su joj rekle da, bude li usamljena udomi psa i nikad, baš nikad nikome ne spomene bebu koju je rodila. Da mora da umre sa tom tajnom – prepričava Nadin.

Vinka je videla samo još jednom. Potražio ju je u pansionu gde je živela. Taj je susret ćerki ispričala ovako.

– Došao je u moj pansion i zamolio gazdaricu da me vidi. Domaćica je otišla gore i rekla da me traži gospodin. Pogledala sam kroz prozor drugog sprata, videla da je to Vinko i krenula dole. Bilo je to sredinom januara, bilo je jako hladno. Otvorila sam vrata, izašla, pogledala Vinka i nisam rekla ništa. Nisam imala šta da kažem. Okrenula sam se, zatvorila vrata i vratila se u sobu na drugom spratu. Kad sam pogledala kroz prozor, Vinko je već nestao – rekla je i dodala da mu za dete nikada nije rekla.

Ipak, znala je njegovu prošlost.

– Kad su počeli da se viđaju, pre nego što sam se ja rodila, pokazao joj je fotografiju svog malog sina kojeg je ostavio u Hrvatskoj ili Austriji, ne znam. Supruga i sin trebali su da mu se pridruže u Kanadi, ali ona je to odbila. Nekoliko godina mu je trebalo da se razvede. Tako je, tokom romanse s mojom majkom, još uvek službeno bio u braku. Majka nije videla budućnost te veze pa mu nije rekla za mene – razume Nadin.

Kad joj je Leonardov poznanik javio za ženu koja traži majku, a koja bi mogla biti ona, kaže da je odmah znala da je to njena ćerka. Svoju drugu ćerku zamolila je da joj se javi. Odmah su uspostavile prisnu komunikaciju, majka je želela što pre da se sretne s Nadin, ali ona je želela da bude sigurna.

– Koliko god sam željela da žena koja mi je postala jako draga bude moja majka, nisam želela dublje da se vežem dok ne saznamo istinu. Bilo me je jako strah razočaranja. Odradili smo DNK testiranja. Rezultati su bili gotovi četiri nedelje kasnije, na majčin rođendan. Dokazali su podudaranje majke i kćeri – seća se Nadin nervoznog čekanja i uzbuđenja.

S majkom u dobrim odnosima

Danas ima tri porodice. Svoju s kojom živi, majku i tri polusestre, Vinkovu rodbinu u Hrvatskoj. Neke je upoznala, s nekima se čula, a neki uopšte ne znaju za rođaku u Americi.

S majkom se viđa redovno. Porodica ju je prihvatila, ali majka želi da za javnost to još ostane tajna. Želi da priušti porodici privatne trenutke. Kuća u kojoj je starija Hrvatica sparivala hrvatsku mladost danas je hrvatski muzej.

– Vozili smo se automobilom, kad je majka rekla vozaču da stane. Ispred nas je bila klasična, od zuba vremena pomalo oronula kuća tipične kanadske gradnje. Bila je to kuća ispred koje je majka bez reči ispratila Vinka i videla ga zadnji put. U oba automobila zavladala je opipljiva tišina – priča.

Svake nedelje poslepodne Nadin sedne u najzeleniji deo svoje okućnice u Vermontu, a starija gospođa u Kanadi udobno se smesti u omiljenu, veliku fotelju sa šarenim ružama. Nadin i majka pretresaju nedeljna događanja.

Prisete se i Vinka. I nikad ne pomisle, kaže Nadin, “šta bi bilo kad bi bilo”. Jer nije bilo i tako je kako je. Srećne su što imaju jedna drugu, piše “Jutarnji.hr”.