in

OMILJENU UČITELJICU I DANAS OBILAZE BIVŠI ĐACI “Kada prođem pored škole, gde samo trava raste, a život se gasi, obuzme me seta”

Učiteljica Anka Makić (85) iz Romanovaca izvela je na životne puteve mnoge generacije učenika, koji se prema njoj, decenijama posle završetka školovanja, odnose s veliki poštovanjem.

Anka je u ovo potkozarsko selo kod Gradiške došla 1961. godine, prilikom udaje za meštanina Momira Makića. Istovremeno, počela je raditi u školi, koja je u to vreme bila puna đaka. Nastavu smo držali u više smena, priseća se ova krepka i vitalna učiteljica, sa 30-ogodišnjim penzionerskim stažom, dolaska u ovo mesto, piše Srpskainfo.

– Žalosno je što u našoj školi odavno nema nastave, jer nema đaka, omladina odlazi kojekuda, u potrazi za boljim životom, mada je i ovde lepo. Malo dece se rađa u selu, što je pogubno. Kada prođem pored škole, gde samo trava raste, a život se gasi, obuzme me velika seta – otvara nam dušu učiteljica Anka, okružena cvećem u porodičnom domaćinstvu.

Ponosna na učenike

Uređenje vrta je, osim kućnih poslova, njena svakodnevna zanimacija. O svom učiteljevanju, obavezama u selu, radnim akcijama, društvenom i ekonomskom napretku, rado i često priča.

– U moje vreme, učitelj je imao mnoge zadatke i obaveze izvan učionice. Osim nastave, ja sam bila veoma angažovana na izgradnji puteva, elektrifikaciji, uvođenju telefona, agitovanju za primenu modernih alatki i mašina u poljoprivredi, načina obrade zemljišta. Bila sam akter svih društvenih događanja, organizovanja seoskih programa, sastanaka, opismenjavanja starijih mještana, pa sve do učenja žena da voze bicikle – na široko i u detalje opisuje Anka Makić svoju ulogu u selu, počev od prvih poratnih godina.

Foto: Milan Pilipović / RAS Srbija

Anka Makić

Ipak, posebno je ponosna, veli, na svoje učenike koji su postali veoma cenjeni u svojim sredinama.

– Mnogi su završili visoke škole, postali važni u našem društvu, profesori na fakultetima, akademici, ministri, naučnici… Svaki susret s njima za mene je lep i veoma ugodan, jer oni navrate kod mene, porazgovaraju, referišu šta rade i čime se bave, ispričaju o svojim porodicama, prisetimo se i naše škole i njihovih prvih lekcija – ushićeno o svojim đacima priča ova omiljena učiteljica.

Jasenovac

Rođena je 1935. godine u Pobrđanima, blizu Knešpolja i Mlječanice, u opštini Kozarska Dubica. Tokom kozarske ofanzive, u Drugom svetskom ratu, bila je u zbegu, a potom, sa ostalim narodom iz svoga kraja, oterana u Staru Gradišku i logor Jasenovac.

– Imala sam osam godina kada sam dospela u Jasenovac, gde su mnogi moji stradali, poubijani. Te ratne rane nikada nisu iscelile, ali sam se uvek okretala vedrijim stranama života i zato se opredelila za učiteljsku školu. Moja deca i njihove oči, lijepa lica i iskreni pogledi su mi davali snagu. Ja sam njih učila lekcijama iz jedne, a oni mene iz druge, životne knjige. Tako sam doživljavala svoj posao – pripoveda nam, iskreno i prdusretljivo, učiteljica Ankica.

Prvo radno mesto

Odrasla je u domovima ratne siročadi. Učiteljsku školu završila je 1955. godine u Bihaću, a prvo radno mesto dobila u selu Mokronoge kod Drvara.

– U Mokronogama sam bila dve godine, a potom premeštena u Maoču kod Voziće, lepo mesto pored reke Krivaje i planine Zvijezde. Uvek se sjećam tih mesta. U Vozući sam provela četiri godine, sve do 1961, kada sam došla u Romanovce i tu ostala. U našoj školi ovde radile su privremeno i druge koleginice, ali ja sam tu bez prekida i nijednog momenta nisam se pokajala – potencira učiteljica svoju beskrajnu ljubav prema svom novom zavičaju, s druge strane Kozare.