in

OPSTAJU I UZ DNEVNI PAZAR OD 10 EVRA Proverili smo kako zanatlije rade u vreme korone

Stara izreka da dobro izučen zanat zlata vredi ni u vremenu opšte krize nije izgubila na značaju, jer bi u suprotnom, poručuju zanatlije, odavno svi završili na ulici.

Da je lako opstati nije, ali uzdaju se u činjenicu da su, i pored svega, sugrađanima potrebne njihove usluge, razne popravke i prepravke, pa makar i u manjem obimu. Na dijasporu se, međutim, više niko ne kladi.

Banjalučki obućar Mišo Ćutković, sa iskustvom dugim 37 godina, kaže da situacija u ovoj branši nikada nije bila gora. Obućarski zanat godinama polako izumire, a i onako loša situacija u kojoj rade u krizi je dostigla vrhunac. Ipak, ni sada ne prođe dan, a da u radnju ne uđe bar jedna mušterija.

– Posla ima osetno manje. Bude dana kada se može fino raditi, ali ima i perioda kada dnevni pazar bude samo 20 maraka. Najviše se traži lepljenje obuće i najviše nam dolaze žene. Da nije njih ne bismo imali ništa. Najskuplja popravka je menjanje komplet đonova, što košta tridesetak maraka. Za kvalitetne cipele ljudi hoće da izdvoje taj novac, ali za obuću od skaja i drugih materijala to im se ne isplati, pa radije kupuju novu – govori Ćutković.

Foto: Tanja Vukomanović / RAS Srbija
Mišo Ćutković

On je od ovog posla othranio i iškolovao decu, ali za sve te godine rada nije uspeo da otvori svoju radnju. Skupo je, kaže, nabaviti mašine.

Zanat je ispekao u staroj Tvornici obuće „Bosna“, a poslednju deceniju radi u Robnoj kući „Boska“. S još jednim kolegom radi u smenama, zadovoljan što su uspeli da zadrže posao, uz redovno uplaćene poreze i doprinose.

To što im se radnja nalazi u centru grada, veruje, uveliko je doprinelo tome.

– Dosta je lakše raditi u centru, gde je veliki promet. Imamo stalnih mušterija, ali i dosta prolaznika koji navrate. Kada sam pre 12 godina počeo raditi ovde, bilo je baš mnogo posla. Gazda mi je dao dobru platu, toliku da sam mu govorio da je malo smanji – šaljivo priča obućar Mišo. Leto je i inače „mrtva“ sezona za obućare, a nada se da će više posla za njih biti s početkom školske godine.

I vlasnica frizerskog salona u Brčkom Snježana Golubović, potvrđuje da su u vreme korone veoma teški uslovi rada i da se epidemija značajno odrazila na njenu delatnost.

– Zbog niza ograničenja smanjen je broj mušterija, a istovremeno su porasli troškovi zbog niza zaštitnih mera koje su uvedene. Nismo radili dva meseca, a platu i doprinose koju smo dobili za mart u iznosu od 772 KM, kao i za april od 860 KM, koju smo čekali više od dva meseca, usmerili smo na doprinose, komunalije i druge troškove. Svakako da mi znači finansijska podrška koju smo dobili, ali da u martu i aprilu nisam imala podršku familije ne znam kako bismo moja deca i ja preživeli. Predugo je to trajalo – govori Golubovićeva.

Snježana Golubović Foto: Cvijeta Kovačević / RAS Srbija
Snježana Golubović

Ističe da ne zna kako će dalje ako ova situacija potraje. Razmišljala je i o zatvaranju, ali je to jedini izvor prihoda za nju i decu.

– Da su granice otvorene sigurno bih zatvorila salon i otišla u inostranstvo. Većina nas je počela da radi od 11. maja i ne znam kako će se to regulisati za taj mesec. Ne očekujem platu, ali očekujem bar doprinosi da nam se uplate, jer mi nismo zatvorili radnje svojom voljom već nam je to naloženo – kaže Golubovićeva.

Pojašnjava da je kroz dugogodišnje iskustvo frizera primetila i velike promene na mušterijama.

– Nestrpljivi su, smeta im što ne mogu u salonu koji minut sačekati termin, smetaju im maske i sve ređe dolaze. Mušterije koje su mi dolazile svakih 15 dana sada su to pomerili na mesec ili čak mesec i po – ističe Golubovićeva.

Na život i rad u vreme korone požalili su se ovih dana i ugostitelji u Brčkom, koji od Kriznog štaba traže da produži radno vreme, koje je ograničeno do 23 časa, i da preispita druge mere. Poručuju da nije moguće obezbediti razmeštaj stolova bez zamene celokupnog inventara i da osoblje nema vremena, ni načina, da prati da li su gosti propisno udaljeni.

Zbog virusa korona, Ognjen Babić, ključar iz Prijedora ima čak 50 odsto manje posla. Poslednjih meseci, priča on, malo pomoći stiglo je od naših ljudi koji su tradicionalno došli iz inostranstva, međutim i dijaspore je zbog virusa korona mnogo manje ove sezone nego ranijih godina.

Ognjen Babić Foto: Bojana Majstorović / RAS Srbija
Ognjen Babić

– Inače, februar, mart i april bih mogao odjaviti radnju jer tada ima izuzetno malo posla nakon praznika. Ove godine, mart i april bukvalno nisam radio, išao sam samo na intervencije kada neko zaglavi u kući ili izgubi ključeve od stanova ili auta. Dobio sam novčanu pomoć za jedan mesec zbog umanjenog poslovanja i hvala im jer mnogo mi to znači zbog ta tri meseca kada ništa nije bilo posla – kazuje Babić.

Kao ratnom-vojnom invalidu, od velike koristi mu je i povrat doprinosa preko Fonda za zapošljavanje i rehabilitaciju invalida.

– Taj povrat mi mnogo znači i sa tim „plivam“ i opstajem. Ne uspevam da širim delatnost, već usavršavam ono što već imam – priča Babić.

Iz Zanatsko-preduzetničke komore poručuju da u vreme opšte krize uopšte ne treba pričati o dobiti. Profita, kažu, nema – cilj je samo zadržati radnike.

– Nikome ne ide dobro, verujte. Kriza je u celom svetu, ne samo kod nas, ali mi smo ovde mali, sa malim budžetom, nemamo rezervu, živimo od plate do plate i naravno da su i najmanji potresi za nas problematični. Imali smo malo sreće pa je Vlada RS uplatila nadoknade za vreme za koje nismo radili, to je korektno bilo, ali sada dalje novca nema i nas je uhvatio strah. Panika je jer dolazi jesen, kada građevina prestaje da radi, troškovi života su veći, deca polaze u školu, treba nabaviti i ogrev, a sve se teže zaradi – ističe direktor ZPK Jovica Bratić, pitajući kako otpustiti čoveka koji je kod vas radio dvadeset godina, kada je on maltene postao član porodice.

Traži se način kako preživeti, a jedan od njih jeste i ukidanje parafiskalnih nameta, što preduzetnici odavno zahtevaju.

– Neke delatnosti, koje su dobro radile i pre pandemije, koje imaju stalne klijente nisu toliko osetile krizu, ali oni koji su i ranije bili na rubu itekako imaju problema. Teško je vreme, moramo sve znanje i umeće iskoristiti da naše radnje opstanu i u ovim mesecima ne treba pričati o profitu. Samo da zadržimo radnike i održimo privrednu delatnost, bili bismo zadovoljni – zaključuje Bratić.

Preživljava se i na jugu

Milovan Antunović jedan je od preostala dva obućara u Trebinju koji imaju svoju radnju. Ovaj zanatlija tvrdi da pandemija virusa korona i zatvaranje radnje proletos nije mnogo uticalo na njegov posao.

Milovan Antunović Foto: Dubravka Čolović / RAS Srbija
Milovan Antunović

– Mušterije su se vratile, čim je radnja ponovo otovorena. Od ovoga se preživljava, a uvek nekome treba nešto popraviti, tako da me pandemija virusa korona nije značajnije poremetila – ističe Antunović.

Za razliku od obućara, zanata koji izumire u Trebinju, a koji su nastavili raditi približno istim tempom i pored virusa korona, frizeri imaju manje mušterija.

– Primetan je manji broj mušterija. Ne dolaze nam mušterije iz Dubrovnika, koje su bile redovne prošlih godina. Nema velikih okupljanja, maturskih večeri, svadbi i drugih skupova za koje su se pravile posebne frizure. Pošto nismo radili dva meseca dame su se sname snalazile za frizuru, farbale se kući. Neke su to i nastavile. Sve je ovo uticalo na manji promet, ali snalazimo se. Nadamo se da će brzo sve biti po starom – ispričala nam je jedna trebinjska frizerka.