in

OVAJ ČOVEK JE UPRAVO OTKRIO NAJVEĆE TAJNE O RASPADU JUGOSLAVIJE: Da li vam je sada sve mnogo jasnije!

OVAJ ČOVEK JE UPRAVO OTKRIO NAJVEĆE TAJNE O RASPADU JUGOSLAVIJE: Da li vam je sada sve mnogo jasnije!

Nemački diplomata u penziji Girt-Hajnrih Arens dao je veliki intervju za Dojče Vele.

„Dr Girt-Hajnrih Arens (86) je kao nemački diplomata delovao širom sveta, pa je 1970-ih godina bio i prvi sekretar nemačkog ambasadora u Beogradu. Kao izvrstan poznavalac balkanskih prilika bio je vrlo angažovan u traženju diplomatskih rešenja za sukobe na području bivše Jugoslavije, među ostalim i kao voditelj Radne skupine za manjinska prava Konferencije o bivšoj Jugoslaviji u Ženevi. 2011. je bio voditelj ograničene posmatračke misije u okviru OESS-a za praćenje izbora u Hrvatskoj“, piše DW.

Razgovor je vodila Andrea Jung-Grim.

DW: Gospodine Arens, Vi ste bili član tzv. Zagrebačke četvorke koja je izradila plan Z-4 za mirnu reintegraciju okupiranih područja Hrvatske. Njime je za tadašnju samozvanu Republiku Srpsku Krajinu bila predviđena vrlo široka politička autonomija. Zašto taj plan nije uspeo?

Dr Geert-Hinrich Ahrens: Najpre smo imali Caringtonovu konferenciju 1991. Ona je već razradila jedno poglavlje koje je predviđalo pravo manjina na autonomiju. To je prihvaćeno od strane hrvatske Vlade početkom 1992., pre međunarodnog priznavanja samostalnosti. Na temelju toga je hrvatski parlament doneo Ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina u kojem je sve stajalo i koji bi bio posve dovoljan. Budući da to nije dovelo do uspeha tada je, pre svega pod pritiskom Amerikanaca, međunarodna zajednica pokušala razraditi još jedan dokument i to je bio plan Z-4. Mi smo relativno brzo razradili razuman plan, no stalno smo bili ometani. U prvom redu od lorda Ovena, koji je stalno želio poboljšanja u korist Srba i tako je bila sprečena predaja plana.

Meni je bilo žao, jer ja nisam ni prosrpski ni prohrvatski, meni je bilo stalo do same stvari. Srbima je uvek iznova sugerisano, po mom mišljenju od neodgovornih posrednika, nešto što je bilo neprovedivo. Zato nisu bili otvoreni za razumne predloge i verovali su da mogu dobiti više.

Beograd je uvek zastupao stajalište da se Jugoslavija ne sastoji od republika nego od nacija. I sva ona područja na kojima jedna nacija ima većinu ili iz istorijskih i drugih razloga tako treba biti, trebaju pripasti toj naciji.

Hrvatski predsednik Franjo Tuđman nije bio oduševljen planom Z-4 ali ga je ipak prihvatio.

On je poznavao svoje Srbe i nije se bojao da bi oni o tome pregovarali. Sve do kraja, do nakon Oluje kada se to promenilo, svi srpski predstavnici su insistirali na tome da se rešenje za Krajinu mora naći van Hrvatske, a ne kao deo Hrvatske.

To su bile dve velike razlike. Kao prvo, generalna uloga Srbije na Balkanu ili na području bivše Jugoslavije. Kao drugo, pitanje republičkih granica, treba li se deliti po republikama ili nacijama. Na žalost, ispostavilo se da oni, koji su Srbima ukazivali na te mogućnosti, bili u krivu i Srbi su to skupo platili. Ja sam ih uvek iznova opominjao, ja sam do kraja imao dobar odnos sa Srbima, pa i s onima u Krajini. Posebno mnogo sam diskutirao s Goranom Hadžićem i uvek iznova sam ih konfrontirao s njihovim zločinima koje su tamo počinili. No Hrvati su takođe počinili zločine, posebno u okolini Gospića, gde su uništena srpska sela i ubijeni Srbi. To su, naravno, Beograd i Knin uvek iznova koristili, to je na kraju dovelo do toga da su Srbi, najpre u sektoru Zapad nakon operacije Bljesak i onda u sektoru Sever i Jug nakon operacije Oluja odmah pobegli kad se počelo pucati.

Tu ima nešto što treba reći i Hrvatima. Dobroslav Paraga s HOS-om. Oni su izgledali tačno tako kao ustaše.

Postoji izveštaj UN-ovog specijalnog izvjestitelja za ljudska prava Tadeusza Mazowieckog koji je posetio Sektor Zapad nakon operacije Bljesak. On je napisao da je tamo bilo hrvatskih ratnih zločina, teških, ali ne masovnih, ali da je srpsko stanovništvo dugo pre operacije Bljesak izvodilo vežbe za evakuaciju, kako mogu pobeći. I da su mu pojedini Srbi rekli da su bili prisiljeni na beg.

Njemu nije na žalost bilo moguće razgovarati s izbeglicama. Ja sam uspeo tek kasnije u Obrenovcu u Srbiji u velikom izbegličkom logoru. Tamo sam razgovarao sa stotinama Srba koji su pobegli zbog Oluje. Pitao sam ih žele li se vratiti. Jer, međunarodna zajednica je insistirala na povratku. Povratak je, naravno, imao uslove. Kao prvo, povratnici se trebaju uopšte želeti vratiti. Drugo, Hrvati moraju akceptirati povratak. Oni (Srbi, op.a.) su mi unisono rekli da se ni pod kojim uslovima ne žele vratiti jer da su Hrvati genocidan narod. I da bosanski Muslimani to nisu, da su oni doduše neprijatelji, ali nisu genocidni. Dakle razlika je bila ogromna.

Vi ste kritizirali i odnos Tuđmana i Miloševića prema vlastitim manjinama u susednim republikama.

Oni se ni najmanje nisu interesovali za pripadnike svog naroda izvan svojih zemalja. Oni su želeli etnički čista područja. Znam da se Beograd pobrinuo za to da Srbi, koji su živeli daleko od Srbije, izbegnu i to je to.

Ja sam bio voditelj radne grupe za prava manjina (pri Konferenciji o bivšoj Jugoslaviji u Ženevi, op.a.), pa smo se brinuli o hrvatskoj manjini u Vojvodini. Ti ljudi nisu bili u jednostavnom položaju. Onaj odvratni Vojislav Šešelj, koji je i donedavno delovao u srbijanskom parlamentu, otežavao im je život. Tuđman uopšte nije bio zainteresovan. Ne želim mu ništa podmetati, ali mislim da bi za njega bilo barem prihvatljivo da su Hrvati iz Vojvodine došli u Hrvatsku, kući, u domovinu. A ne da ostanu u Srbiji.

Mislite li da je bilo moguće izbeći rat?

Mislim da je, kad smo se 1991. počeli baviti tim problemima, bilo kasno.

Nemci su bili jako kritikovani da su prerano priznali Hrvatsku. I Vi imate zamerku na tu odluku.

Ima jedna tačka kod koje nisam saglasan s nemačkom politikom. Mi smo priznali Hrvatsku i Sloveniju negde oko Božića 1991. Postojala je odluka EZ-a da će priznati sredinom januara. Zašto se to moralo dogoditi skoro mesec dana ranije? Tu su, naravno, postojali unutarpolitički razlozi. Tu je bio novinar Reißmüller iz FAZ-a koji je imao veliki uticaj na Kola, a Kol na Genšera. Kada vidite spoljnopolitičku situaciju, Nemačka je upravo bila ponovo ujedinjena, nisu svi nemački susedi time bili oduševljeni. I svi su prosmatrali šta radi ova veća Nemačka. Priznanje je bilo ispravno, ali je trebalo uslediti sredinom januara, kao i kod drugih.

Mislite li da bi to onda promenilo percepciju u Srbiji, gde se Nemačka krivi za raspad Jugoslavije?

Možda ne, ali u okviru međunarodnih odnosa. Ja sam bio član Konferencije (o bivšoj Jugoslaviji, op.a.), ja sam tamo bio jedini Nijemac. Bili su Englezi, Francuzi, Holanđani… Ja sam vidio kako su diskutovali. I lord Carington, koji je bio šef te prve konferencije, je bio veoma nezadovoljan nemačkom politikom. Zato me isključio iz kontakata s Bosnom. Iako sam ja bio taj koji je rekao: treba se baviti Bosnom od početka. Oni su počeli u februaru 1992. To je bilo prekasno, sve je bilo prekasno.

Kako procjenjujete situaciju što se tiče statusa Kosova?

Sad je to problem između velikih sila. Zato što Rusija podržava srpski stav. Bio sam s Vojislavom Koštunicom, on je bio predsednik Vlade Srbije, i kao takav je podržao ovaj Ustav iz 2006. koji kaže da je Kosovo i Metohija deo Srbije. I to sad čini sve vrlo teškim, zato što treba većina za promenu Ustava. Ja sam bio kod Koštunice i rekao mu: gospodine predsedniče, ako međunarodna zajednica sada kaže da vama Srbima treba dati Kosovo, mi se svi povlačimo, evo vam ga. Šta ćete učiniti? Vi ćete imati tamo 95 posto stanovništva protiv vas. Ništa nije odgovorio.

Imali ste prilike susresti se i s hrvatskim predsednikom Tuđmanom i sa srpskim predsednikom Miloševićem. Kakvi su bili Vaši lični utisci?

Što se tiče predsednika Tuđmana, oni iz Konferencije ga nisu baš voleli zato što je potpuno bio bez smisla za humor. Nikad se nije smejao. Nije ni dobro govorio engleski. Kad me je primio prvi put, ja sam mu rekao: gospodine predsedniče, ne znam kojim jezikom da se služim s vama. Ja sam ovo naučio u Beogradu. Onda mi je rekao: Vi samo govorite. I posle sam uvek govorio hrvatski, ili srpsko-hrvatski, s njim. Ja sam pokušao reći „veleposlanstvo“ ili „veleposlanik“ ili „kruh“ ili „kolodvor“ itd. Ali ipak je to bio srpski govor. Mislim da sam imao dobru vezu s Tuđmanom. S druge strane Milošević… On je vrlo dobro govorio engleski, on je radio u Americi i bolje znao kako funkcionišu Englezi i Amerikanci. Zato mu je bilo mnogo lakše. Mi smo govorili srpski. On je obično bio dosta ljubazan, ali teško je bilo dobiti nešto konkretno od njega.

Mislite li da su se Tuđman i Milošević dogovorili oko podele teritorija?

Ja ne znam, ali sam čitao dosta o tome. Čini mi se da je to moguće. Zato što su jedan i drugi hteli etnički čiste države.

Na veći deo pitanja ste mi odgovarali na srpskom jeziku. Gde ste ga tako dobro naučili?

Ja sam bio prvi put u Jugoslaviji 1956. godine. Onda smo išli duž cele obale, do Crne Gore, na Kosovo, i preko Makedonije u Grčku. Tada nije bilo turista. U Skoplju smo tražili neki jeftini hotel. Na ulici smo sreli dva studenta. I mi smo bili dva studenta. Pitali smo ima li neki studentski dom gde možemo prespavati. Oni su nas pozvali k sebi kući. Mi smo bili tri dana kod njih u gostima. Tada sam počeo učiti srpski. Imao sam i dobre prijatelje u Ljubljani. I s njima sam govorio srpsko-hrvatski. Kasnije je moj dobar prijatelj bio i Stjepan Krečić u Hrvatskoj. On je umro. Znate, ja imam 86 godina znači da mnogi od njih više ne žive.

Na taj način sam učio jezik i onda kad sam bio u Beogradu kulturni ataše plivao sam kao riba u moru. Imam knjigu „Srpsko-hrvatski bez muke“ i imam audio-vrpce. To i danas još slušam. Naučio sam i pjesme. Kad sam bio u Crnoj Gori 2012. godine, bio je tamo jedan Crnogorac i mi smo zajedno pevali dalmatinsku „Daleko je moje selo malo“. Čovjek je bio oduševljen da je neki Nemac to znao pevati.

(Dojče Vele)