in

Zoran Čvorović: Zašto Vašingtonski sporazum podseća na Tajnu konvenciju Srbije sa Austrougarskom

Kristalno je jasno da se Srbija pod diktatom Vašingtona zapravo odrekla prava na vođenje nezavisne spoljne politike

Kada je u pitanju sporazum koji je predsednik Republike Srbije zaključio 4. septembra u Vašingtonu sa tzv. Republikom Kosovo, srpska javnost je najviše pažnje poklonila, čini se s pravom, pretposlednjoj, 15. tački.

U njoj se Srbija „složila sa jednogodišnjim moratorijumom na kampanju za povlačenje priznanja“ i istovremeno se neoročeno obavezala da se „uzdrži od slanja formalnog i neformalnog zahteva bilo kojoj naciji ili međunarodnoj organizaciji da ne priznaju Kosovo (Prištinu) kao nezavisnu državu“.

U korist treće strane

Kod utvrđivanja stvarnih dometa ove ugovorne klauzule najpre se mora imati u vidu činjenica da je Vašingtonski sporazum nastao pre svega zahvaljujući američkom „posredništvu“.

Kao izraz presudne uloge SAD u njegovom sastavljanju, Vašingtonski sporazum sadrži brojne klauzule koje predviđaju isključivu ili delimičnu korist za SAD, što ovom sporazumu dobrim delom daje karakter međunarodnog ugovora u korist treće strane.

Iako je takav karakter najočigledniji u onim ugovornim odredbama koje predviđaju direktnu i jednostranu ekonomsku ili političku korist SAD (zabrana upotrebe 5G opreme kineskog „Huaveja“, diverzifikacija uvoza energenata, monopolski položaj američke Međunarodne korporacije za finansijski razvoj u infrastrukturnim i energetskim projektima na KiM, borba protiv Hezbolaha) i tačka 15 Vašingtonskog sporazuma ima karakter klauzule kojom je ugovorena korist za treću stranu koja nije potpisnica ugovora.

Naime, minus u „bilansu“ suverenosti Republike Srbije, koji je nastao zbog toga što se Srbija odrekla suverenog prava da svim pravnim i političkim sredstvima brani svoj teritorijalni integritet na Kosovu i Metohiji, neće biti uknjižen kao plus samo u „bilansu“ suverenosti tzv. Republike Kosovo, već, čini se pre svega, i u „bilansu“ Stejt departmenta.

SAD su istinski beneficijar svakog ugovora kojim Srbija zaokružuje suverenost tzv. Republike Kosovo, ne samo zbog činjenice da ovaj državoliki monstrum ne poseduje realne uslove za samostalni život bez američke vojne, političke i ekonomske pomoći već pre svega zato što se smisao postojanje tzv. Republike Kosovo u potpunosti iscrpljuje u sferi američkog interesa odbacivanja Rusije daleko od balkanske raskrsnice interkontinentalnih puteva, koji su se kao prioritet ekonomske politike Srbije našli u Vašingtonskom sporazumu.

Član 4

Kada se odredba Vašingtonskog sporazuma kojom je Srbija svoj interes odbrane teritorijalnog integriteta na Kosovu i Metohiji podredila spoljnopolitičkom i bezbednosnom interesu SAD da se tzv. Republici Kosovo obezbede nedostajući atributi državne (pravo na zaključivanje međunarodnih ugovora i olakšavanje dobijanja međunarodnog priznanja) i ekonomske suverenosti (infrastrukturna povezanost), protumači u svetlu opštih načela međunarodnog prava, tada postaje kristalno jasno da se Srbija pod diktatom Vašingtona zapravo odrekla prava na vođenje nezavisne spoljne politike.

Pošto pravo na vođenje nezavisne spoljne politike predstavlja izraz načela suverene jednakosti država, tačkom 15 Vašingtonskog sporazuma prekršena je ova opšteobavezujuća norma (ius cogens) međunarodnog prava.

Kada savremene pravne dokumente tumači jedan pravni istoričar, on to čini, za razliku od pravnika pozitiviste, pod snažnim pritiskom istorijskih asocijacija. Što je epoha u kojoj živi prelomnija, to je i odnos pravnog istoričara prema savremenim aktima koje tumači napetiji, a istorijske asocijacije česte i žive.

Upravo zato potpisnika ovih redova Vašingtonski sporazum, zbog brojnih klauzula koje su Srbija i tzv. Kosovo ugovorile u korist SAD, neodoljivo podseća na međunarodni ugovor koji je obeležio spoljnu politiku naprednjačkih vlada u 19. veku. Reč je o Tajnoj konvenciji koju je Kneževina Srbija potpisima kneza Milana Obrenovića i ministra Čedomilja Mijatovića zaključila na Vidovdan 1881. godine sa Austrougarskom.

U najspornijem 4. članu Tajne konvencije stajalo je: „Bez prethodnog sporazuma sa Austro-Ugarskom, Srbija neće pregovarati o političkim ugovorima niti će takve ugovore zaključivati ni s kojom stranom državom, i neće pustiti na svoje zemljište stranu vojsku bilo redovnu bilo neredovnu, čak ni u vidu dobrovoljaca.“ Ovom klauzulom Beč je želeo za sebe da obezbedi, kako primećuje Slobodan Jovanović, „pravo nadzora nad našom spoljnom politikom“.

Stvaranje međupravoslavnog razdora

Odredba o zabrani prisustva bilo koje strane vojske u Srbiji, redovne ili dobrovoljačke, imala je da spreči ponavljanje situacije iz tek završenog srpsko-turskog rata (1876–1878), kada su se brojni ruski dobrovoljci s generalom Černjajevim na čelu našli u Srbiji.

Ovakvom klauzulom Austrougarska je za sebe osigurala isključivi nadzor nad pravom Srbije da vodi rat i zaključuje mir (ius belli ac pacis), što je s obzirom na ondašnju, rečju M. Pavlovića, „pijemontski obojenu suverenost“ Kneževine Srbije, zapravo značilo nadzor austrijski nad politikom oslobađanja i ujedinjenja Srpstva.

Da je Tajnom konvencijom pod austrijski nadzor došla i srpska nacionalna politika pokazuje član 2 Konvencije: „Srbija neće trpeti političke, verske ili druge mutnje koje bi, polazeći sa njenog zemljišta, išle protivu Austro-Ugarske monarhije, podrazumevajući tu i Bosnu, Hercegovinu, i Novo-Pazarski sandžak.

“ To je značilo samo jedno, da „naša vlada imala je“, po rečima Slobodana Jovanovića, „da uguši ne samo svaku pripremu bune nego i svaku nacionalističku propagandu koja bi s našeg zemljišta bila upravljena protiv austrijskog režima u Bosni.“

Na ovakvu klauzulu su pristali Milan Obrenović i naprednjačka vlada i pored činjenice da je „Bosna“, rečju Jovanovića, „bila san celog jednog naraštaja“, zbog čega je prethodna berlinska odluka o austrougarskoj okupaciji primljena „kao novo Kosovo“.

Umesto ka nesporno srpskoj Bosni i Hercegovini, od tada je Beč srpske teritorijalne aspiracije usmeravao ka Vardarskoj Makedoniji, kako bi se na rubnim srpsko-bugarskim nacionalnim teritorijama stvorio duboki međupravoslavni razdor i time oslabio uticaj Rusije na Balkanu.

U vreme zaključenja Tajne konvencije činilo se da je sa strane Srbije njen jedini nesumnjivi beneficijar bio knez Milan, pošto je po slovu Konvencije Beč preuzeo obavezu da zaštiti „Srbiju i njenu dinastiju“.

Strahujući za svoju budućnost, kako od domaćih radikala, kao panslovenskih „agenata“, tako i od Rusije, Milan se „zbog svoje nervozne prirode“ i urođenog „neurotičnog straha“ iznenada i naprečac bacio u zagrljaj Austriji, isto onako kako je padao u brojne ljubavne avanture.

Dok je Jovan Ristić, koji je podneo ostavku zbog nove austrofilske Milanove politike, bio istovremeno svestan austrijske opasnosti i slabosti Rusije, ali je ipak iznad svega cenio državnu nezavisnost, Milan Obrenović „nije imao strpljenja za pregovaranje i cenkanje“.

Jedno je bilo, kako oštroumno primećuje Slobodan Jovanović, Ristićevo i radikalsko pokoravanje po nuždi Austrougarskoj 1878. i 1909. godine, a drugo Milanovo prilikom potpisivanje Tajne konvencije, jer on „se pokorio ne samo po nuždi nego donekle još i iz oskudice vere u narodnu budućnost“.

Žalosno i naopako

Analizirajući Tajnu konvenciju upravo iz ugla motiva Milana Obrenovića, ondašnji ministar Živan Živanović zaključuje: „Ako bi se kao uzroci (za njeno zaključenje) mogli uzeti spolja otpad od Rusije a unutra odbrana od novih političkih struja, a to će reći od svog naroda, oboje je zlo i naopako.

Kad vladalac i vlada slobodu zaključenja ugovora svoje zemlje daju u ruke priznatom protivniku nezavisnosti Srpske; i kad vladalac sebe i dinastiju stavlja u zaštitu istom protivniku, onda je to doista žalosno i naopako, upravo izdajnički.“ Dvadeset i dve godine nakon zaključenja Tajne konvencije postaće jasno da ugovor koji je Srbiju prema Austrougarskoj, po priznanju samog Milana Piroćanca, „stavio u položaj, u kome je Tunis prema Francuskoj“ nije bio dovoljna garantija za očuvanje dinastije Obrenovića.

Milan je s godinama bivao sve slabiji kako u odnosu na radikale, tako i u odnosu na Rusiju. Unutrašnje protivrečnosti u balkanskoj zemlji koja se stavila pod protektorat samo jedne velike sile bile su s godinama sve intenzivnije, da bi kulminirale u maju 1903. godine.

Pravni istoričar ne može da odagna teške slutnje da Vašingtonski sporazum – klauzulom koja spoljnu politiku Srbije stavlja pod nadzor samo jedne velike sile – smešta jednu balkansku državu u prokrustovsku političku poziciju, koja umesto da smiruje ima eksplozivni potencijal i u pogledu spoljnopolitičke pozicije Srbije, i u njenom unutrašnjem političkom životu.

(Pečat)