in

Brata i sestru su Nemci VEZALI ZA TOP, da poginu od srpske artiljerije: Sudbina je za njih imala drugačiji plan

Brata i sestru su Nemci VEZALI ZA TOP, da poginu od srpske artiljerije: Sudbina je za njih imala drugačiji plan

Čedomir Milošević iz Gornje Badanje, u lozničkom kraju, podno Cera, samo je jedan od mnoštva Jadrana koji su, uprkos svim mukama i nedaćama koje su proživljavali, čim su se okrepili stali na branik otadžbine u Velikom ratu. Jedno vreme se čak verovalo da je mrtav, kao i njegova sestra Cveta.

Elem, na Preobraženje 19. avgusta 1914. godine, Švabe su, kako svedoči Cvetin Milun Vasić, autor knjige “Za otadžbinu pali nepobeđeni”, neizdrživo nadirale prema središnjem delu Gornje Badanje, a većina seljana je napustila domove tražeći spas za sebe i svoje najbliže.

– U selu je ostala poneka žena, iznemogli stari i neko ko je poverovao da može da pronađe kutak gde ga krvoločni švapski vojnici neće pronaći – priča Vasić.

– Dosta njih se prevarilo u proceni, pali su austrougarskim vojnicima u ruke i za njih nije bilo milosti. Pobijeni su, poklani, bajonetima divljački izmasakrirani. U najvećim mukama su umirali.

Čedomir je imao tek 17 godina i odlučio je da za sebe i svoju neku godinu mlađu sestru Cvetu pronađe skrovište u šumama obližnjeg Vranovca, ali nisu imali sreće, jer su ih neprijateljski vojnici primetili kada su pokušavali da pronađu sigurniji zaklon. Nije im ni bilo teško da preplašenu decu uhvate, a potom odvedu sa sobom.

– Iako primorani na odstupanje, neprijateljski vojnici su Cvetu i Čedomira poveli sa sobom – svedočio je njihov brat Lazar.

– Na Iverku ih vezuju za vučni deo topa, iz koga su neprestano tukli po srpskim vojnicima koji su nadirali, računajući da, ako Srbi pogode, pobiju svoje. Švapski top je neprestano tukao po Srbima, ali i ovi su punom merom uzvraćali. Moj brat i sestra su premrli od straha, ogluveli od jedne i druge topovske paljbe. Shvativši da su ih srpski vojnici otkrili i da će svakog trena biti pogođeni, Švabe odvezuju decu i snagom svojih ruku pokušavaju da izmeste top – nastavlja Lazar.

Potom je jednom od mnogih srpskih granata pogođen top za koji su bili vezani Miloševići, koji su, na svu sreću, ostali nepovređeni. Prihvatili su ih drugi švapski vojnici i, bežeći, poveli ih sa sobom. Kako su se neprijatelji približavali Drini, njihov bes je bivao sve veći, pa su ga iskaljivali nad srpskom nejači – jedne su ubijali, a druge koristili kao živi štit.

– Čedomira i Cvetu su prebacili na levu obalu Drine, u Bosnu – priča dalje Cvetin Milun Vasić, koji je, lično, slušao i beležio sećanja Čedomirova.

– Želeći da, što pre, odu dalje od Drine, zaboravili su na Miloševiće, koji su se danima krili od Švaba i nepoznatih ljudi na napoznatom terenu, jer osim rodnog sela, po drugima skoro da i nisu hodali do tada. Hranili su se onim što su u polju našli. Cveta je bila dete, Čedomir golobradi momak, nesnalažljiv na nepoznatom terenu. Prava poslastica im je bila kada naiđu na bundevino seme. Njihovi roditelji, Stojadin i majka Draginja, teška srca, mire se sa gorkom sudbinom da svoju decu neće videti, pa im daju podušje i pale sveće. I vojni Presbiro u spisku švapskih zločina nad seljanima Gornjeg Jadra upisuju ime Čedomirovo.

Pred drugi napad Švaba na Srbiju, sa Drine, srpski vojnici su, danonoćno nadgledajući obe obale, pronašli Čedomira i Cvetu, u trenutku kad je brat poveo na reku sestru da je umije. Starešine srpske vojske pronašle su vojnika, dobrog plivača, koji ih je preveo na desnu obalu Drine, u Srbiju. Prebačeni su u poljsku bolnicu, gde su sa puno pažnje i ljubavi zbrinuti. Čedomir je, ubrzo, otpraćen roditeljima u rodno selo, a potom i Cveta. Zatim su, sa roditeljima, jedva preživeli bežaniju od Švaba po kiši i snegu u poznu jesen i zimu 1914. godine, prošavši tokom tri meseca kroz najveće ljudske patnje. Brat i sestra padaju u postelju, dugo su bolovali, ali su na kraju, ipak, savladali opaku bolest.

– Uprkos svemu, Čedomir se 1915. odazvao na poziv otadžbine, pa je sa srpskim junacima preživeo i albansku golgotu i umiranje na ostrvu Vido – priča Vasić.

– Slušao sam od njega priče o tome kako je od gladi skoro oslepeo – dodaje.

UMRO NAPUŠTEN OD SVIH

Pričao je, rado, ovaj ratnik o borbama sa Švabama i Bugarima, o mitraljezima koje je prosto obožavao, ali i o golgoti srpskog naroda. Posle 1945. godine, retko ko je hteo Čedomira Miloševića da sluša. Ophrvan teškom bolešću, napušten od svih, umire 1963. godine, u neopisivim mukama, junak nad junacima, što je još jedno svedočanstvo o odnosu prema ljudima poput njega kojima je otadžbina bila iznad svega i kojih se, sada, konačno, na najbolji način, seća rod, ispravljajući višedecenijske nepravde, posebno one iz vremena komunizma.

Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Loading…

0