in

VELIKA ISTINA O TITOVOJ SMRTI: Da lekari nisu uradili JEDNU STVAR, živeo bi duže?

VELIKA ISTINA O TITOVOJ SMRTI: Da lekari nisu uradili JEDNU STVAR, živeo bi duže?

Lekarski konzilijum najpre je pokušao napraviti premosnicu veštačkom arterijom na bolesnoj levoj nozi kako bi je spasio, a tek kada su videli da se stvari pogoršavaju te da tromboza ugrožava Titov život, odlučili su se na radikalnu amputaciju. Sve je to bilo prekasno jer su Brozu već počeli otkazivati vitalni organi. Umro je pre 34 godine, u nedelju 4. maja 1980. godine u 15 sati i 5 minuta.

Razumno je pretpostaviti da je mogao poživeti još neko vreme da su njegovi lekari postupili po pravilima struke i bez odgađanja amputirali nogu. Ugledni slovenski publicista Miro Simčič u svojoj knjizi “Tito bez maske” opširno piše o Brozovoj bolesti i lečenju u Kliničkom bolničkom centru u Ljubljani te o nekim sumnjivim postupcima lekara. Navodi izjavu bivšeg Titova ličnog lekara dr Aleksandra Matunovića koji je tvrdio da su slovenački lekari pogrešno lečili Tita. Da je Tito bio običan građanin, odlučno je tvrdio Matunović, onda bi mu u slučaju gangrene prouzrokovane šećernom bolešću nogu odsekli mnogo radikalnije nego što su učinili. U svakom slučaju, Matunović tvrdi da lekarima ne bi palo na pamet ugrađivanje radikalne premosnice zbog koje je izgubljeno dragoceno vreme i zbog koje su nastale komplikacije. Prema njegovom mišljenju, sve je to bilo nepotrebno eksperimentisanje za koje se unapred znalo da je osuđeno na propast.

Želeli mu se dodvoriti – lekari su uklanjali posledice svoje stručne nedoslednosti, intelektualnog i moralnog strahopoštovanja, odnosno komplikacija koje su nastale zbog nepotrebnih i neopravdanih hirurških zahvata – kritičan je Titov lični lekar. Matunović je zapravo hteo reći da se Titov lekarski konzilijum želeo “dodvoriti” Brozu pa su mu, mimo medicinskih pravila, pokušali spasiti bolesnu nogu. Nisu mu dovoljno jasno rekli da ugrađivanje premosnice nema nikakve šanse za uspeh te da je jedini izlaz radikalna amputacija. Iako je Tito morao dati pristanak na sve zahvate koji su mu napravili lekari, jedan deo odgovornosti svakako leži i na njima. Kako to da je posle ipak pristao da mu amputiraju nogu? Verovatno bi pristao i pre da su lekari bili dovoljno uporni i odlučni te da su mu objasnili koliko je njegovo zdravstveno stanje zapravo kritično.

Stoga je Matunović zaključio da je Tito mogao živeti još puno godina. Iako njegove izjave treba uzeti sa stanovitom rezervom jer postoje ozbiljne sumnje da je postao Titov kični lekar po nagovoru tadašnjeg “srpskog lobija” kako bi uz lekarski posao usput dostavljao i obaveštajne podatke tada vrlo moćnom generalu Nikoli Ljubičiću. Osim toga, Matunović nije mogao oprostiti slovenskim lekarima i Titu što je za lečenje izabrao Ljubljanu, a ne Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu. Ali ne misli samo Matunović da su ljubljanski lekari pogrešili. Simčič u svojoj knjizi citira uglednog lekara iz Kliničkog bolničkog centra u Ljubljani koji vrlo odlučno tvrdi da se nije smela ugrađivati premosnica.

– To ne bi napravio ni početnik, a kamoli vrhunski tim stručnjaka koji se brinu za Tita – kategoričan je slovenački lekar.

Neke od odgovora koji pomažu u rešavanju enigme amputacije Titove noge dao je i ugledni hrvatski hirurg dr Janko Hančević, bivši šef hirurgije na zagrebačkom Rebru i penzionisanim profesorom zagrebačkog Medicinskog fakulteta. U svojoj karijeri često se susretao sa sličnim slučajevima kada se morao odlučivati na amputaciju. Profesor Hančević ističe da su sve medicinske indikacije govorile da odmah treba ići na amputaciju noge te da on nikada ne bi pokušao raditi premosnicu kod takvog bolesnika. Uspeh takvog zahvata kod takvog bolesnika je iluzoran.

Jedna amputacija dnevno

– Nisam video Titovu nogu, ali po svemu sudeći trebalo je odmah amputirati nogu. Nikada ne bih radio zahvat na arterijama. To je kao da neko skoči sa zagrebačke katedrale i nada se da će preživeti – slikovit je profesor Hančević dodajući da je teško spekulisati o tome bi li Tito živeo i dalje da je amputacija izvršena na vreme.

– Teško je reći. Amputacija noge u pravilu ne odnosi život. Ona nije bila ključna za njegovu smrt – ističe dr Hančević.

Iznosi zanimljiv podatak da se u Hrvatskoj zbog dijabetesa radi jedna amputacija dnevno. Iako su opravdane kritike Titova lekarskog konzilijuma, treba reći da ni njima nije bilo lako. Lečili su čoveka koji je bio gospodar života i smrti u komunističkoj Jugoslaviji. Teško se bilo odupreti pritisku i voditi se isključivo medicinskim kriterijumima. Nije bilo jednostavno reći Titu da će mu morati amputirati nogu. Još se mogao naći neki nadobudni obaveštajac koji je mogao optužiti lekara da namerno želi da Tito ostane bez noge. Stoga je logično da su lekari pokušali sve da spase nogu.

– Jedna je stvar kada pred sobom imate “normalnu” osobu, a druga je kada imate tako poznatu i moćnu osobu. Oni su očito pokušali napraviti nešto više – ističe dr. Hančević.

Lečenje tako važne osobe utiče na lekare. Može se samo pretpostaviti kako je brojno Titovo osoblje, koje se nalazilo u bolnici, uticalo na konzilijum. Zbog pogrešne reči lekar je mogao ostati bez posla i svoje pozicije. Načelnik Psihijatrijske klinike na zagrebačkom Rebru dr Miro Jakovljević naglašava da treba biti oprezan kada se procenjuje moguća krivica Titovog lekarskog konzilijuma. U to vreme doktori su imali zaštitnički odnos prema pacijentima koji su ih uglavnom slušali. Ali to je vredelo samo za obične smrtnike. Tito je bio apsolutni vladar i prema njemu su lekari pokazivali respekt. Teško su mu mogli nametnuti svoje predloge jer je Tito imao apsolutni autoritet. Napokon, on je morao potpisati da pristaje na amputaciju.

– Tito je imao daleko veću autonomiju od običnih pacijenata. Lekari su ga savetovali, ali on je donosio odluku – ističe dr Jakovljević dodajući da Tito nikada nije nikoga slušao pa tako verojatno nije slušao ni lekare. Stoga je, logično, pretpostaviti da lekari nisu tako snažno insistirali na amputaciji sve dok se stvari nisu zakomplikovale. Tek kada se praktično pokazalo da nije moguće problem rešiti premosnicom, oni su se odlučili na drastičan hirurški zahvat. Problem je bilo i opšte Titovo zdravstveno stanje. Imao je buran život, a nije previše vodio računa o svom zdravlju.

Kao teški dijabetičar nije se odrekao cigareta, alkohola i masne zagorske hrane. Iako su tadašnji jugoslavenski mediji, koji su bili pod čvrstom kontrolom Komunističke partije, tvrdili da je Tito u odličnoj formi sve do trenutka kada je početkom 1980. godine završio u bolnici, stvari su ipak bile malo drugačije.

Nepotreban eksperiment 

– Novinari su hvalili njegovu kondiciju, mladenački izgled i neiscrpnu energiju. Tito je i sam verovao u to. Gotovo do smrti svakodnevno je vežbao – piše Simčič u knjizi. Iza te idilične fasade koju su brižno stvarali poslušni mediji skrivala se prava istina. Svemoćni vladar, kojega su njegovi sledbenici doživljavali kao božanstvo koje hoda po zemlji, bio je zapravo teško bolestan starac. Još sredinom sedamdesetih počeo je uzimati insulin zbog teškog dijabetesa. Teško je prihvatio bolest pa je trebalo proći poprilično vremena da prihvati novi način lečenja. Nije tajna da je uživao u teškoj i masnoj seljačkoj hrani. Voleo je popiti čašu dobrog vina, ali i fina žestoka pića. Navodno je u mladosti pušio i do šest kutija cigareta dnevno. Dakle, Tito je u svojoj 88. godini bio vrlo bolestan čovek. Stoga je ipak preterana izjava dr Matunovića da bi živeo još dugo da ga ljubljanski lekari nisu pogrešno lečili. Ali je zato razumno pretpostaviti da bi živeo nešto dalje da lekari nisu nepotrebno eksperimentisali te da su ga lečili kao “običnog” pacijenta.

Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Loading…

0