in

“Ne postoji niko ko nema slabu tačku”

Supruga kantautora Đorđa Balaševića, Olivera, često na svom Instagramu deli zanimljive trenutke iz svoje svakodnevnice, te je tako i danas objavila neobičnu fotografiju.

“Nije mi bilo najvažnije da stignem da zabacim pre nego što Anica napokon naiđe nasipom, ali sam sebi dodeljivala nagradne poene kad bih uspela da već i prvu ulovljenu crvenperku nanižem na povorku pre nego što ona zastane. Sve to kod nje nije izazivalo divljenje na koje sam računala. Mahnula bi mi i dobrodušno se osmehnula, ali ničim nije pokazivala čuđenje ili nevericu u vezi sa brzinom kojom sam stigla sa časa na kom smo do maločas bile zajedno. Najviše što bi učinila bilo je da podvuče palčeve pod naramenice torbe koju je nosila na leđima. Nije žurila da krene dalje, ali nikako nisam uspevala sa njom da započnem neki razgovor u kom se ne pominje škola. Na kraju sam ipak smislila kako bar jednom da poteram u kas te snežne dokolenice i školsku kecelju uvek besprekorno ispeglanu. Primetila sam da kratko zažmuri iza naočara svaki put kad stavljam glistu na udicu, i mada bi posle toga brzo provirila sa samo neznatno izmenjenim osmehom, meni je to bilo sasvim dovoljno. Ne postoji niko ko nema slabu tačku, te male vrtloge straha u nabujaloj reci koja se zove mašta. Zato sam sledeći put, kao mađioničar koji pokazuje maramicu pred trik, glistu rastegla prstima kao žvaku, iskusno je odmerila pogledom starog alasa, i sekutićima najprirodnije cviknula na pola. Nije to baš bio najprijatniji osećaj, ali svakako je bio vredan nezaboravnog prizora one dve usplahirene bele mašnice na riđim repićima, koje su, kao dva leptira makazara što se jure, poletele niz dolmu uz ciku ne zaustavljajući se sve do skretanja ka kući u kojoj je njen otac držao kruparu.” Planeta Dvorište, str.77

Olivera je, naime, pozirala sa kiflom, perecom preko očiju i izmamila osmeh mnogima. Uz to je i napisala sledeće:

“Nije mi bilo najvažnije da stignem da zabacim pre nego što Anica napokon naiđe nasipom, ali sam sebi dodeljivala nagradne poene kad bih uspela da već i prvu ulovljenu crvenperku nanižem na povorku pre nego što ona zastane. Sve to kod nje nije izazivalo divljenje na koje sam računala. Mahnula bi mi i dobrodušno se osmehnula, ali ničim nije pokazivala čuđenje ili nevericu u vezi sa brzinom kojom sam stigla sa časa na kom smo do maločas bile zajedno. Najviše što bi učinila bilo je da podvuče palčeve pod naramenice torbe koju je nosila na leđima. Nije žurila da krene dalje, ali nikako nisam uspevala sa njom da započnem neki razgovor u kom se ne pominje škola. Na kraju sam ipak smislila kako bar jednom da poteram u kas te snežne dokolenice i školsku kecelju uvek besprekorno ispeglanu. Primetila sam da kratko zažmuri iza naočara svaki put kad stavljam glistu na udicu, i mada bi posle toga brzo provirila sa samo neznatno izmenjenim osmehom, meni je to bilo sasvim dovoljno. Ne postoji niko ko nema slabu tačku, te male vrtloge straha u nabujaloj reci koja se zove mašta. Zato sam sledeći put, kao mađioničar koji pokazuje maramicu pred trik, glistu rastegla prstima kao žvaku, iskusno je odmerila pogledom starog alasa, i sekutićima najprirodnije cviknula na pola. Nije to baš bio najprijatniji osećaj, ali svakako je bio vredan nezaboravnog prizora one dve usplahirene bele mašnice na riđim repićima, koje su, kao dva leptira makazara što se jure, poletele niz dolmu uz ciku ne zaustavljajući se sve do skretanja ka kući u kojoj je njen otac držao kruparu.” Planeta Dvorište, str.77

Kao beba je bila na ulici, a postala je reprezentativka Jugoslavije. Sve detalje o životu Olivere Balašević pročitajte OVDE.

VIDEO: Olivera Balašević bazen