in

Protesti u Belorusiji ušli u NOVU FAZU

Protesti u Belorusiji ušli su u novu fazu koja podseća na stagnaciju. Režim Aleksandra Lukašenka, koji je u početku odgovarao na nemire nasiljem, promenio je taktiku i sada se oslanja na mešavinu ignorisanja masovnosti protesta, progona organizatora i javnim “predstavama” kojima pokušava da mobiliše svoje pristalice. U takvoj situaciji, gde kompromis nije opcija i nijedna strana nema jasnu prednost, čini se nemogućim predvideti ishod.

Međutim, prema političkim stručnjacima koji su proučavali proteste, a koji su prethodno analizirali stotine opozicionih pokreta širom sveta tokom prethodnih nekoliko decenija, čak je i u takvim slučajevima moguće pretpostaviti nekoliko mogućih scenarija, ako ne i tačne rezultate protesta.

Zašto je Lukašenkov režim dosegao tačku krize?

Dugo vremena događaji u Belorusiji ličili su na klasičan slučaj “demokratije greškom“, kako je to opisao Danijel Trejsman, politolog koji je skovao termin. On objašnjava da se prelazak iz autokratije u demokratiju obično odvija ne zbog volje, smrti ili ostavke dotičnog diktatora, već zbog njihovih grešaka. Autokrate žele lično da kontrolišu previše aspekata javnog života, a pre ili kasnije pogreše u proceni. To, dalje, katastrofalno podriva njihovu popularnost i oduzima im legitimitet.

Foto: Tanjug/AP

Kako su tačno Lukašenkove greške uticale na njegovu popularnost ostaje nepoznato, jer je zemlja praktično zabranila nezavisnu sociologiju. Prema podacima procurelim iz državne sociološke službe, u aprilu ove godine, na početku epidemije korona virusa, samo je 24 odsto beloruskih građana koji žive u Minsku podržavalo predsednika. Prema tome, masovni protest kao odgovor na sumnjive izbore, na kojima je Lukašenko zvanično osvojio 80 odsto glasačkih listića, ne bi trebalo da bude iznenađenje.

Da li to znači da je Lukašenkov pad neizbežan?

Ne nužno. Koncept “demokratije greškom” znači da su protesti u takvim društvima imali slične početne uslove, ali se nisu završavali na isti način. Samo u poslednjih nekoliko decenija, revolucije u različitim zemljama poprimale su različite oblike i dovele do različitih rezultata.

U Ukrajini su, na primer, mirni protesti isprva izazivali nasilje vlasti, a onda je to nasilje postalo obostrano. Кonačno, nekoliko meseci nakon početka revolucije i posle kratkog, ali krvavog perioda gušenja protesta u Кijevu, režim Viktora Janukoviča se srušio za nekoliko dana, jer su ga njegove političke pristalice i snage bezbednosti masovno napuštale.

Ustanici na Bliskom Istoku i Severnoj Africi za vreme Arapskog proleća znatno su se razlikovali od zemlje do zemlje. U Tunisu, u kome je iskra revolucije zapaljena krajem 2010. godine, stanovništvo je istrajalo nekoliko nedelja, nakon čega je tadašnji predsednik napustio zemlju. U Libiji i Siriji, sa druge strane, izbio je građanski rat. Lider jedne zemlje je svrgnut i ubijen uz pomoć Amerike i EU, dok predsednik druge i dalje istrajava uz pomoć Rusije. Maroko je video samo mirne demonstracije, a u Jordanu je kralj uslišio neke od zahteva demonstranata, uključujući smenu vlade.

Venecuela ima “de fakto” dvostruku vlast od početka 2019. godine – kontrola predsednika Nikolas Madura nad delom teritorije zemlje počiva uglavnom na odanosti vojske, koja je ugušila nekoliko pokušaja vojne pobune. Čak i katastrofalna ekonomska kriza, američke sankcije i slaba proizvodnja nafte nisu uspeli da sruše Madurov režim.

Foto: Tanjug/AP

Situacija u Belorusiji pomalo podseća na onu u Venecueli u smislu da zapada zastoj. Uprkos gubitku legitimiteta sa stanovišta značajnog dela stanovništva, kao i mnogih stranih vlada koje ne priznaju rezultate izbora, režim se i dalje oslanjana lojalnost snaga bezbednosti i nada se spoljnoj pomoći – pre svega od Rusije. Međutim, u ovoj analogiji jasno postoje neke rupe. Pat pozicija snage bezbednosti koje podržavaju Lukašenka i tvrdoglave opozicije, koja motiviše stotine hiljada ljudi, ali im ne nudi efikasan mehanizam za svrgavanje režima, ne znači da će sukob u Belorusiji vući godinama.

Kako predvideti tok revolucije?

Modeli politikologa za predviđanje ishoda revolucija zasnivaju se na “ceni” koju opozcija daje vlasti na “naplatu”. Trošak „sporazuma“ zavisi od zahteva opozicije i istrajnosti kojom ona brani svoje zahteve. Očito je da veća cena znači da će režim biti manje spreman za kompromis.

Takođe, tu je trošak “štete“ koju opozicija može da nanese vlasti svojim akcijama. Što su troškovi veći, to je više podsticaja potrebno režimu da pregovara. “Šteta” može značiti vrlo različite stvari – od ekonomske štete koja nastaje kada protesti prekidaju normalno funkcionisanje preduzeća, finansijskog sistema i transporta, do socijalne štete, koja može uključivati nasilne akcije.

Foto: Tanjug/AP

Različite kombinacije ovih faktora mogu različito da se odigraju. Кada su oba troška mala, odnosno kada postoji nekoliko zasebnih nenasilnih protesta vođenih manjim zahtevima – tada vlasti, po pravilu, više vole da ignorišu demonstracije. U slučaju da su zahtevi demonstranata relativno blagi, ali da bi same demonstracije mogle naneti veliku štetu, vlasti su sklone kompromisu.

Ako je cena sporazuma visoka – poput demonstranata koji zahtevaju promenu režima, značajne modernizacije ili dubinske reforme bezbednosnih agencija – ali cena “štete“ je relativno niska, tada će vlasti često pribegavati suzbijanju protesta.

Očigledno je da je Lukašenko izračunao količinu “neprijatnosti“ koju mu može izazvati opozicija. Opseg protesta porastao je do tačke kada suzbijanje silom postaje teško, a to je udruženo sa ekonomskim uticajem u obliku štrajkova. Oba ova faktora su povećala troškove “štete“ i primorala vlast da minimalizuje upotrebu nasilja.

Кonačno, postoje složene i manje očigledne kombinacije faktora – poput onoga što se dogodilo u Belorusiji posle 12. avgusta. Očigledno je da su i troškovi kompromisa i troškovi “štete“ smatrani podjednako visokima. Istraživači su otkrili da po pravilu u ovakvim slučajevima režim ima tendenciju da se nakon nekog vremena ponovo vrati nasilju.

Šta to u praksi znači? Režimu ostaje težak zadatak da pokuša da smanji obim protesta kako bi mogli da pređu na ciljano progonstvo koordinatora opozicije i organizatora štrajkova.

A ako demonstranti zaista žele da postignu svoje ciljeve, oni moraju da povećaju razliku između dva “troška“ kako bi bili sigurni da su troškovi sporazuma barem za neke članove režima niži od “štete“ koja im preti. Opozicija ima dve mogućnosti za svoj odgovor: može da se pripremi na to da će morati da uzvrati na nasilje, drugim rečima, da poveća “štetu“, ili da ublažiti zahteve, barem za ključni deo vlasti – snage bezbednosti.

BONUS VIDEO Ponižavanje uhapšenih demonstranata u Belorusiji