in

Sanja Ilić je nedavno otkrio gde bi najviše voleo da ŽIVI, ali i šta misli o VOJSCI

Sanja Ilić, Foto: Dragana Udovičić

Muzičar Aleksandar Sanja Ilić, osnivač grupe “Balkanika”, preminuo je danas. Sanja Ilić umro je u 70. godini života.

Sanja Ilić je nedavno govorio u jednom intervjuu o kerijeri, putovanjima i tome kada mu je bilo najteže.

Da li ste obišli sve kontinente?

– Ostala je daleka Australija, ali ko zna? “Balkanika” postoji tek dvadeset godina, ima vremena da stignemo i tamo.

Gde ste pomislili: “Ovde je raj, tu bih mogao da živim”?

– U Kostariki, gde žive dobri ljudi, nasmejani i prostodušni. Sve će vam biti jasno ako kažem da je to zemlja koja nikada nije ratovala i koja nema vojsku, a izlazi na dva okeana. U stvari, sa jedne strane je Karipsko more, ali je ono deo Atlantskog okeana. Zemlja je čarobna.

Jeste li, kao diplomirani arhitekta, nekada radili u struci?

– Nisam, a imao sam ponude iz Amerike, Rima, Pariza… Beograd je najlepše mesto za življenje. Duh koji je nekada bio veličanstven, a sada se polako vraća, ne postoji nigde u civilizovanom svetu. Postoje lepša i bogatija mesta, ali taj duh ne.

Da li je tačno da vas u detinjstvu muzika nije preterano interesovala i da vas je majka pratila na časove klavira kako bi pazila da ne izostanete?

– Muzika me je interesovala i te kako, ali me nije zanimalo da sviram ono što me je profesorka klavira terala da vežbam. Morao sam ipak da sviram šta je škola zahtevala, a onda šta želim. To i danas radim.

Šta vam je bilo najteže kada ste počinjali karijeru?

– Ništa mi nije bilo teško, možda zato što je moja karijera počela kad sam imao 16 godina, pa je nisam ozbiljno ni shvatao. Ja nisam pravio karijeru. Ona je stvarala mene. Bilo je nekih sitnih trzavica na početku, ta iskustva su verovatno presudila da se nakratko odreknem muzike i upišem arhitekturu, da bih se posle diplomiranja ipak potpuno posvetio muzici.

Da li ste imali poziv ili želju da budete član “Generacije 5”, u kojoj je bio vaš brat Dragan?

– Ne. Oni su za mene bili klinci i dugo sam ih štitio od raznih razuzdanih novinara. Jednog sam čak hteo da pretučem jer mi je brata mučio na Festivalu u Opatiji, govoreći da im je pesma već emitovana, a nije bilo tako. Uleteo sam u sobu gde je bilo “saslušanje”, a onda mi je prišao divni stariji kolega Aca Korać i rekao umirujućim tonom: “Ne brinite, Sanja, sve je rešeno.” Ja sam, inače, i kum grupi “Generacija 5”. To je bilo vreme kompjutera pete generacije i otuda ime. Brat mi je uzvratio kumstvo i nazvao moju grupu “Balkanika”.

Kad vas je poslednji put neko oslovio punim imenom?

– Policajac, pre neki dan. Pročitao je “Ilić Aleksandar”, ne gledajući u mene. “Čime se bavite?” Odgovorio sam: “Ja sam kompozitor.” Pogledao me je i rekao: “A, Balkanika, “Nikad nije kasno” – baš edukativna emisija”. Posle me je pitao gde može za ćerku da kupi klavir, i tako proćaskasmo nekoliko minuta. Rutinska kontrola.

(Espreso/Hello)