in

MOSKVA VAN SEBE OD BESA – SLEDI OSVETA: Turski specijalci likvidirali četvoricu ruskih snajperista oficira tajne službe FSB

Turska je jedna od najvećih nepoznanica međunarodnih odnosa i među političkim analitičarima, dok zapadni diplomatski svet još izgleda potpuno nesposoban da razume planove Redžepa Tajipa Erdogana.

Dosta se raspravljalo o tvrdoglavoj odluci Ankare da kupi ruske protivvazdušne sisteme S-400, ali nakon toga nije usledio nikakav traumatični raskol unutar NATO pakta, čak ni razmimoilaženja s Evropskom unijom i Sjedinjenim Državama, što su mnogi očekivali.

Jednako lažna bila su predviđanja onih koji su verovali da se stvara tursko-ruski savez i da su dogovor i kupovina sistema S-400 simbolizovali njegovo rođenje, jer su Ankara i Moskva danas podeljene do nivoa da se teško može govoriti o savezu, iako postoji nivo saradnje na visokom nivou koju, pre svega, zahteva situacija u Siriji. Međutim, koliko god se trudili da prikažu to kao jako partnerstvo, Moskva s Ankarom ne može da bude ujedinjena protiv Zapada.

RUSKI SNAJPERISTI UBIJENI „TURSKIM HICIMA“?

Nakon nekoliko dana kontradiktornih informacija, konačno je stigla potvrda od strane ruskog ministarstva odbrane koja govori zašto Rusija ne popušta Erdoganu u Idlibu  i pitanje je kako će se sve završiti. Čak su i zajedničke patrole na severoistoku Sirije upitne i nekoliko patrola sproveli su sami Rusi.

Razlog svađe iza zatvorenih vrata nije toliko Idlib, koliko ubistvo četiri ruska pripadnika specijalnih snaga koje su ranije ove nedelje ubili pripadnici proturskih islamističkih miliacija na severu arapske zemlje.

Ruski vojni stručnjaci koji su poginuli u Siriji bili su snajperisti, za Eho Moskve izjavio je posebni dopisnik Nove Gazete Irek Murtazin.

“To su bila dva para snajperista iz centra specijalne namene FSB-a, od kojih su dva oficira. Prema našim informacijama, ti snajperski parovi su trebali da jamče bezbednost nekom vrlo ozbiljnom sastanku na granici između Turske i Sirije. Nastala je situacija u kojoj su militanti pucali i na jedinice turskih specijalnih snaga, koje su takođe bile uključene u obezbeđivanje ovog sastanka s turske strane”, rekao je Irek Murtazin i dodao da je situacija “korisna svima, ali ne i Bašaru el-Asadu”.

Ranije je rusko ministarstvo spoljnih poslova priznalo smrt ruskih i turskih vojnih specijalaca u Siriji. Istovremeno, diplomati ne navode datum, niti okolnosti incidenta, niti broj žrtava. Ministarstvo spoljnih poslova saopštilo je kako je sredinom januara vojska pokušala da uvede režim primirja na severu Sirije, ali su ruske vojnike napali teroristi“. Kremlj je krajem ove nedelje odbio da komentariše ove poruke. Ovde iz terminologije vidimo da su „teroristi“ pripadnici neke od frakcija proturskih islamističkih milicija i Rusija za incident smatra odgovornom Ankaru. Tvrdnje od strane nekih turskih medija da su to mogli da budu Kurdi, Rusi nisu hteli ni da komentarišu.

U svakom slučaju, čini se da se napetost između dveju zemalja vratila na nivo iz 2015. godine, kada su turske oružane snage oborile ruski Suhoj-24 na granici sa Sirijom. To objašjava i maksimalnu  rusku pomoć sirijskoj vojsci u Idlibu, gde Moskvu ne zanimaju zahtevi i apeli Turske za zaustavljanje kampanje u Idlibu.

Erdogan je takođe taj koji, iako zvanično teži ulasku u EU, sprovodi politiku neoimperijalne ekspanzije unutar Evropske unije i njegovih područja uticaja, od Balkanskog poluostvra do srednjeg i istočnog Sredozemnog mora, koristeći migrante kao oružje za ucenjivanje i kontrolu Brisela. Štaviše, iako je deo Severnoatlantskog saveza, Ankara je u otvorenom sukobu s nekim njegovim članicama. Grčkom na prvom mestu, ali i Francuskom i Italijom kojima ne dozvoljava eksploataciju kiparskih ležišta gasa u istočnom Mediteranu.

TURSKA ZAMKA ZA EU I RUSIJU

Turske akcije na međunarodnoj sceni imaju samo jedno objašnjenje: Turska ne veruje ni u kakve saveze. Svaku vezu uspostavlja radi postizanja kratkoročnih ciljeva i te veze su neideološke, ​​pragmatične i temelje se na logici nulte vrednosti, to jest, na ideji da samo jedna od dve strane može i treba u potpunosti da ima koristi od privremenog partnerstva. A ta strana je Ankara, naravno. 

Tako je Ankara pristala da zadrži tri miliona azilanata s Bliskog istoka, ali zauzvrat nameće isplatu šest milijardi evra za njihovo izdržavanje, iako već ima koristi od tih ljudi koje eksploatiše kao jeftinu radnu snagu, dok kontinuirano preti Briselu raskidom sporazuma radi dobijanja novih ustupaka.

Vrlo slična strateška linija se vidi u odnosima prema Kremlju, kog Erdogan pokušava da ucenjuje kao i Evropu. Erdogan je uspeo da se predstavi kao da ponovno podržava Bašara el-Asada na vlasti, ali je u zamenu tražio od Rusije indirektnu kontrolu nad severnom Sirijom, zvanično sa antiterorističkom funkcijom.

Kada je dobio deo onoga što je tražio, povećao je svoja potraživanja i počeo da vrši veći pritisak na Damask i Moskvu, što je otkriveno u nedavnim sukobima sa sirijskom vojskom i upotrebom neregularnih islamističkih terorističkih snaga koje su bile angažovane i u aktivnostima protiv ruske vojske. Ovo je vrlo opasna igra samouverenog turskog predsednika Erdogana i sve što se sada događa u Siriji treba gledati kroz prizmu napetosti u vezama Ankare s Moskvom.

Isti scenario se ponavlja u Libiji, koja se posle Gadafija pretvorila u teritoriju osvajanja, gde je haos privukao pažnju novih sila, poput Rusije, Egipta, Saudijske Arabije, razbijajući hegemonske snove Pariza.

U Tripoliju su, kao i u Siriji, Rusi i Turci na suprotnim stranama jer razlozi različitosti nadmašuju sve konvergencije, koje su u prevladavjućem narativu u medijima prilično uvećane.

Turski modus operandi ne samo da ukazuje na jednostavan oportunistički pogled na međunarodne odnose, već i na činjenicu da kada „sultan“ krene s diplomatijom udvaranja, on istovremeno priprema izdaju. Ali, to su vrhunski stratezi i analitičari verovatno odavno shvatili, dok evropskim vođama po pravilu treba više vremena da vide očigledno.

SPORAZUM S VAŠINGTONOM?

Odnosi između Ankare i Vašingtona su danas znatno bolji nego oni s Briselom i Moskvom, a čvrsta linija Trampove administracije tokom diplomatske krize vezane za pritvor američkog protestantskog pastora Endru Bransona mogla bi delimično da objasni razloge ove veze.

U stvari, za razliku od Evropske unije, Bela kuća nije podlegla pretnjama ili ucenama i pokrenula je mini trgovinski rat, popraćen špekulativnim napadima na tursku liru, što je u nekoliko nedelja uverilo Erdogana da napravi korak natrag, da prestane da koristi retoriku sukoba i pristane da oslobodi Bransona.

Nakon što je vraćena hijerarhija moći i svako je uzeo ulogu koja mu pripada, moguće je da je Tramp uverio Erdogana da pokrene sukob s EU i Rusijom, koji su među glavnim ciljevima američke spoljnopolitičke agende, zajedno s Kinom. To bi objasnilo politiku maksimalnog pritiska protiv EU i Rusije i varljive dvostruke igre koje SAD vode protiv Kine.

Međutim, turska zamka mogla bi srednjoročno i dugoročno da utiče i na Vašington, jer krajnji cilj Erdogana i elite koja ga okružuje ostaje potpuna sloboda manevra u međunarodnim odnosima. Ova posebna istorijska konjuktura zahteva neprijateljski stav prema Briselu i Moskvi, ali duga tradicija promena na terenu i suptilne dvostruke igre Ankare ostavljaju mogućnost istorijskog preokreta i protiv Bele kuće.

(logicno.com) 

Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Loading…

0

Comments

0 comments